Ulog u Vučićevoj igri? Srbija i njena budućnost

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić igra na kartu propadanja EU ili njenog rastakanja verujući da bi tako njegova vlast bila cementirana. Što je slabija EU i što je tromiji proces proširenja, to su manje šanse da vlast predsednika Vučića bude ozbiljno ugrožena i dovedena u pitanje. Pozicije zvanične Srbije su na liniji sa politikom Trampovog najbližeg okruženja predvođenog potpredsednikom Džej Di Vensom, Rusije, Kine, Turske i petromonarhija iz Persijskog zaliva.

Problem je što je ulog u toj Vučićevoj igri Srbija i budućnost njenih građana. Ako pobede snage u Evropi za koje navija vlast u Beogradu, ceo Stari kontinent će se naći u problemima, uključujući i Srbiju; ako izgubi pomenuta struja, Srbija sa ovom vlašću će se naći u dubokoj izolaciji. Dakle, umesto da srpske vlasti rade na tome da se nađu u tzv. „win-win“ pozicijama, one svesno optiraju za tzv. „lose-lose“ opcije.

Zvanična Srbija, umesto da radi sa drugim partnerima u EU i pogotovo sa Evropskom komisijom i drugim EU institucijama na deblokiranju procesa evropskih integracija i izbegavanju blokade procesa proširenja na Zapadni Balkan, igra na kartu zaustavljanja i čak debakla planova o proširenju EU na naš region.

Predsednik Vučić izjavio je za nemačke medije da bi bio spreman da se odrekne prava veta pod uslovom da Srbija uđe brzo u EU. Taj javno izneseni stav ne znači da je Beograd spreman da napravi zaokret i krene putem približavanja članstvu u EU. Naprotiv, reč je o još jednoj propagandnoj manipulaciji, i želji da se izađe iz geopolitičkog ćorsokaka u kome se zvanični Beograd našao posle usvajanja tzv. Mrdićevih zakona.

Naime, Srbija ima toliko posla da uradi pre nego što stigne do pozicije da se odriče prava veta za ulazak u EU, da takva obećanja više zvuče kao podrugivanje nego kao najava pragmatične i promišljene politike. Slikovito rečeno, to je kao kada bi se neko odrekao mogućnosti da jede tortu na gala večeri za koju je dobio pozivnicu, ali nema ni odelo ni manire koji su propisani da bi se učestvovalo uopšte na večeri. Na stranu što na stolu EU, kao predlog, nije odricanje prava na veto u svim oblastima, već samo za prijem novih članica.

Dakle, po toj ideji, nove države članice EU neće imati pravo veta samo na jednu stvar što imaju zemlje starosedeoci u Evropskoj uniji, a to je mogućnost da stave veto u pregovaračkom procesu sa drugim državama kandidatima za članstvo u EU. U svim ostalim slučajevima – osim ako se ne bude radilo o tzv. zaštitnim merama (safeguards) koje će biti vremenski ograničene od šest meseci do nekoliko godina ili faktički do potpune implementacije – nove članice će imati pravo veta, kao bilo koja druga članica EU.

Drugim rečima, nove članice EU neće moći da realizuju svoje interese i ciljeve u bilateralnim odnosima koristeći pregovarački proces – kao što to radi Hrvatska u slučaju Crne Gore ili još drastičnije Bugarska Severnoj Makedoniji – sa zapadnobalkanskim kandidatima za prijem u EU, plus Ukrajinom i Moldavijom.

Inače, reč je o starom nemačkom predlogu koji ima podršku velikog broja članica EU i praktično postoji konsenzus u Uniji da ta mera uđe u Pristupni ugovor Crne Gore sa EU.

Ne treba biti mnogo upućen u evropsko-balkanske odnose da bi se shvatilo da je glavni pokretački motiv nemačkog predloga preventivno delovanje da Srbija ne može da blokira Kosovo ili obratno, da Priština podigne rampu za Beograd. Imajući u vidu i da se Srbija neće ozbiljno približiti EU, sve dok je postojeći režim na vlasti u Beogradu, ali i Kosovo dok Aljbin Kurti bude na čelu vlade u Prištini, reč je o preventivi na duge staze.

Sve što bi išlo dalje od izuzimanja prava veta za proširenje na nove članice EU ugrožavalo bi pravo jednakosti i samim tim bi podrivalo temelje EU. Tačno je da postoje zemlje koje bi želele da prošire suspenziju prava veta novim državama članicama za još nekoliko sektora, ali s druge strane postoji vrlo jak blok država koje se protive takvoj mogućnosti i one iza sebe imaju i stavove svih relevantnih i najuticajnijih evropskih stručnjaka za evropsko pravo koji su apsolutno protiv takve mogućnosti.

Oko ukidanja prava na veto digla se velika halabuka, ali u suštini je reč o dimnoj zavesi jer ne postoji ni ozbiljna većina a kamoli konsenzus da se nove članice odreknu prava veta tout court. Paradoksalno, najjači glasovi o zabrani veta dolaze iz Nemačke a ta norma, po mišljenju pravnih eksperata, ne bi prošla Ustavni sud Nemačke u Karlsrueu. Podsetimo, svaki pristupni sporazum sa novom članicom, pre nego što dobije zeleno svetlo Berlina, mora da dobije odobrenje Ustavnog suda.