Izbori su sve bliže, vlast pritiska i pokušava da stavi pod kontrolu opozicione medije, a građane koji se protive vlastima obuzela je apatija, jer osećaju da se opozicioni balon izduvava i da oni koji treba da se suprotstave vlastima nemaju jasnu viziju ni strategiju kako bi mogli da pobede na eventualnim izborima, protesti na ulicama su sve ređi, a i kada ih bude, sve manje ljudi se na njima pojavljuje. Mnoge je uhvatila apatija, deluje kao da se balon pobune izduvao.
Ovako su, ukratko prepričani, sa nekim subjektima namerno izostavljenim, izgledali izveštaji inostranih medija iz Srbije u maju 2000. godine.
Jedan od najpogrešnijih pristupa u sagledavanju aktuelnog političkog trenutka – a tome smo često svedočili otkako su počeli studentski protesti u Srbiji – jesu analogije sa devedesetima, Petim oktobrom i onim što je Petom oktobru prethodilo, ali neke sličnosti, makar na anegdotalno-kafansko-tračerskom nivou, teško je zaobići. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što ovaj primer pokazuje kako se stvari brzo menjaju kada se zakotrlja točak političke istorije i kako je neke procese ipak teško, ako ne i nemoguće predvideti.
Zanimljivo je da su se maja 2000. godine, na primer, u toj apatiji izgubile ne samo projekcije o promeni vlasti nego je i sama struktura opozicionog pokreta izgledala drastično drugačije: kao glavni nosioci političke borbe protiv Miloševićevog režima isticani su Vuk Drašković i Srpski pokret obnove, koji će se samo koji mesec kasnije naći na marginama nepredvidivih promena.
Protesti, atmosfera na ulicama, politički naboj, potpuno su drugačija kategorija od izbora i sabiranja glasova.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
