Kraj mita o dve Srbije

Sad kad se zbog Putinove agresije na Ukrajinu masovno kenseluju ruski pisci, jednog treba posebno naglasiti i aktuelizovati. Jer on je možda bio i “druga Rusija” u odnosu na ovu dominantnu i njene uzore, ako se poslužimo analogno grubim srpskim podelama na “prvu” i “drugu” Srbiju. Dakle, Vasilij Pavlovič Aksjonov (20. avgusta 1932, Kazan – 6. jul 2009, Moskva), napisao je 2005. u Moskvi i Bijaricu i roman “Moskva kva-kva” u kome se čak u Moskvi pojavljuje lično Tito sa svojim “srpsko-hrvatskim” hajducima da ubiju Staljina i Beriju, dok, s druge strane, Staljin ima plan da u Jugoslaviji izvede desantnu akciju, izoluje rukovodstvo države, a zatim uz pomoć patriotskih snaga (ibeovaca) napravi od Jugoslavije konfederaciju bratskih naroda, u boljem slučaju po njih, ili u gorem po njih da te narode raseli po Sovjetskom Savezu. Aksjonov je bio i disident. Pod cenzuru su došli njegovi romani “Opekotina” (1969) i “Ostrvo Krim” (1977). Krim od poluostrva kod Aksjonova postaje utopijsko ostrvo naseljeno potomcima ruskih plemića do kog nije stigao komunizam.

Knjiga je puna nostalgije i gorčine, kažu kritičari, pa i literarne intuicije. Krim je ovde nešto kao crnomorski Tajvan. Godine 1980, posle oštrih napada u zvaničnoj štampi, Aksjonovu je oduzeto sovjetsko državljanstvo. Od tada živi izvan Rusije. U emigraciji, u SAD Aksjonov je objavio i monumentalnu trilogiju “Moskovska saga”, koju su kritičari ocenili i kao “sapunsku operu” o staljinizmu u koju je umotana velika literatura. Devedesetih roman je objavljen i u Rusiji (u Srbiji 2008), gde je snimljena i vrhunska TV serija. I tu ima jedna antologijska scena: dok dva sovjetska oficira (jedan stariji, drugi vidno mlađi) u kolima čekaju da se podigne rampa dok prolazi voz koji transportuje osuđenike za sibirske logore, mlađi oficir pita starijeg – kako je moguće da ova naša zemlja ima ovoliko izdajnika?, jer ti vozovi su česti.

Ovaj malo poduži uvod upravo je zbog Srbije, jer kad pogledamo učestalost i naviku korišćenja reči/etikete “izdajnik” u Srbiji, postavlja se logično pitanje – kako je moguće da jedna zemlja kao Srbija ima toliko izdajnika. I bez imalo cinizma može se doći do pitanja – šta ako se progresija nastavi i ako hipotetički u zemlji bude više izdajnika nego patriota? Ili ih možda već ima, zavisi s koje strane gledaš. Jer takav je kosovski rašomon – stvar percepcije. Sve ovo je refleks potezanja reči “izdajnik” iz devedesetih. Istorija je i kod nas pokazala da, kad se broj izdajnika približi broju patriota, to je potencijalna situacija za ozbiljne građanske sukobe. Trenutno ipak nije tako jer većina građana je obuzeta apatijom u odnosu na politiku. Tek je mali procenat onih koji se realno politički angažuju ili nameravaju. U koje ne spadaju oportunisti i ketmani. Pokazuju istraživanja Demostata. Iako stvari propagandno postaju malo i opskurne, tako da su zavetni desni Srbi (kako oni sebe vide), sad ni manje ni više za vladajuću partiju “nesrbi” i “antisrbi”, što ispade maltene gore i od “slučajnih Srba”.