Drugi deo feljtona iz nove knjige Svetislava Basare “Đinđić: Memoari s onu stranu groba (transkript)”, objavljena u izdanju Lagune.
Prethodni nastavak pročitajte OVDE.
Svi objavljeni nastavci feljtona dostupni su OVDE.
***
Rušenje Berlinskog zida označilo je kraj jedne epohe, najavilo turbulentne promene i Treću tehnološku revoluciju, inertna, međutim, Srbija – koja se nije najbolje snašla ni u Prvoj tehnološkoj revoluciji (u komunističkoj se bolje snašla jer je bilo mnogo streljanja) – naprosto nije htela da uhvati korak s vremenom.
***
Kad sam se krajem osamdesetih vratio u Srbiju – na samo nekoliko dana, kako sam planirao – ni u snu nisam pomišljao da se upuštam u politiku. U Srbiju sam došao poslom, da po zlatnom pravilu filozofske branše – primum vivere, deinde philosophari – najpre zaradim pare, pa da onda filozofiram o svom trošku.
Prezirem najamne, rent-a-filozofe.
Ali pogledajmo širu sliku: kako bih poginuo da se nisam upustio u politiku? Znamo da događaji iz budućnosti determinišu tok stvari koje im prethode. Ne obratno. Što je logično, iako je neshvatljivo. Sranje koje se događa danas, događa se da bi se sutra dogodilo veće sranje. Sranja nisu repe bez korena. Uzmimo primer Francuske, Oktobarske i Jogurt revolucije, kojima je Proviđenje postavilo sačekušu u 1789, 1917. i 1989. godini. Apsolutno sve što se događalo od Postanja sveta (po mea culpa veronauci) – ili (po mom razumevanju) od Velikog praska – vodilo je ka Francuskoj, Okobarskoj i Jogurt revoluciji, kao presudnim koracima u pravcu uništenja sveta (od kojih je za uništenje sveta najvažnija bila ova poslednja, iako to svet nije umeo da ceni).
Kao ni Francuska, Oktobarska i Jogurt revolucija, ni ja nisam imao izbora. Ako je moja istorijska misija bila da umrem od metka, morao sam se ili politički angažovati ili izvršiti samoubistvo.
Zato sam – da ne bih bio samoubica, nego ubijeni – na nagovor nekih mojih profesora sa Filozofskog fakulteta zapušio nos i do grla zaronio u septičku jamu srpske politike.
Ko mlad majmun, što reko žargon.
***
Kako bismo, Berhtold, nazvali čoveka koji savršeno dobro zna da ne može uraditi ono što je naumio da uradi, a ipak udarnički nastavlja da radi. Kako drugačije nego Don Quijote, što je eufemizam za Don Idiot. Neću oklevati da se – i to ne bez izvesnog ponosa – nazovem Don Quijoteom idiotom sa doktoratom iz filozofije… Samo je doktorirani idiot poput mene mogao da napiše, citiram – Projekat kultivisanja političke pustinje koju je ostavio komunizam lako može da završi kao trijumf principa korova. Naravno da je bujanje korova optički beskrajno zanimljivije od monotonije peska, kao što su svetosavske crne mise i nacionalističke spiritističke seanse prava zabava u odnosu na dosadne komunističke kongrese. Međutim uprkos optičkim razlikama, postoji i suštinska sličnost: efikasnost u gušenju kultivisanog rastinja, kraj citata.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
