Ako nisi članica EU, tvoj nacionalizam jednostavno nije konkurentan. I to Srbija najbolje oseća u redovnim prepucavanjima sa Hrvatskom i odskora sve redovnijim sa Bugarskom. I kad je u pravu. Sa reaktivnim i isfrustriranim nacionalizmom koji baštini ideologiju gubitničkih devedesetih godina, Srbija će teško u EU, dok istovremeno nijedna članica EU sa evropskog istoka neće biti izbačena iz EU zbog svog takozvanog suverenizma, odnosno nacionalizma koji je unela u EU i istovremeno ga učinila konkurentnim. Popujućim i uslovljavajućim prema onom ko nije u EU, a s kojim se ima istorijskih nejasnoća. Uprkos svim zamerkama Orbana i Fica Briselu, teško je zamisliti da Mađarska i Slovačka napuste EU. Fico smatra da bi Slovačka imala koristi od neutralnosti, ali i da ta odluka nije u njegovim rukama.
Pa i Bugarskoj je lakše da isporučuje zahteve Severnoj Makedoniji u vreme briselske birokratije nego što je to mogla u vreme Titove diplomatije.
Kad čuje ženu koja peva u kupatilu, pravi ljubitelj muzike neće proviriti kroz ključaonicu, nego će staviti uvo na vrata. Kad te sačeka ovakva poruka kojom je obmotana čokoladica u jednom kafeu u Sofiji, ona postaje mnogo senzibilniji grad od srpskih stereotipa o Bugarskoj i njenoj prestonici. A mene je baš takva poruka sačekala aprila 2016. u bugarskoj prestonici. Sa bugarskim kolegama pričali smo naravno i o fudbalu – o golu Radanovića na „Poljudu“, o Plamenu Getovu i Mitru Mrkeli, o velikim utakmicama Crvene zvezde i CSKA protiv Bajerna, popismo po jednu i za pokoj duše velikog Trifuna Ivanova koji je preminuo nekoliko meseci ranije, koji je s Hristom igrao u onom moćnom bugarskom timu iz Amerike gde su bili i Lečkov, Kostadinov i Balakov. I kad je cela Srbija navijala za Bugarsku.
To je bilo vreme kad su i Nikolić i Vučić podržavali Vuka Jeremića u kandidaturi za prvog čoveka UN, dok su Bugari imali svoju favoritkinju – Irinu Bokovu. Iako tada nije postojala konstrukcija „srpski svet“ koju su Vučićevi ideolozi preuzeli od „ruskog sveta“, nije da nije postojao nekakav srpski svet meke moći, nekontroverzan i koji se ogledao kroz bugarsku pozitivnu percepciju Bregovića, Kusturice, Đokovića, Cece… Čak sam u Sofiji tad čuo formulacije kao što su „evropeizacija političkog jezika SNS“, „šaronovska varijacija modela kako nacionalista rešava probleme“ i kako su „modernizacija i evropeizacija nemoguće bez čvrste veze s narodom“. I da, onda sam čuo i zapamtio paradoks – u Bugarskoj postoje jaka proruska osećanja koja neće ugroziti članstvo u EU i NATO-u. Bugarska politika je „u okviru pažljivosti šta kaže Brisel“. Bugarska ne želi konfrontacije, a tadašnji premijer Borisov bi, kako mi kaže kolega, da bude lični prijatelj bar sa pola stanovnika Bugarske.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
