Kako je prošlo sa Miloševićem i Tuđmanom opštepoznato je. Da li bi bilo bolje ili još gore (ako može gore), ili samo brže, sa Ivicom Račanom i Ivanom Stambolićem, sa Dobroslavom Paragom i Vojislavom Šešeljom ili sa Vojislavom Koštunicom i Draženom Budišom, da su tada bili na čelu Srbije i Hrvatske? Moguće da bi najviše šansi za neminovni, ali iole civilizovaniji raspad već propale države bilo sa Koštunicom i Budišom. Jer su bili nacionalisti ali su imali kao antikomunisti izvesni demokratski, neekstremistički, kapacitet.

Neosporni napori koje su u pokušaje normalizacije odnosa nakon rata uložili Koštunica i Ivo Sanader, Boris Tadić i Ivo Josipović, Aleksandar Vučić i Kolinda Grabar Kitarović, pa čak i izvesne lične simpatije koje su se razvile između nekih od njih, bili su samo refleksije propuštenih šansi iz vremena početka raspada zajedničke države, i olupali su se o narativne nepremostivosti nastale u međuvremenu.

I da je pobedio na famoznoj Osmoj sednici Saveza komunista Srbije, teško da bi Stambolić kao komunista stigao uspešno da se reformiše i zauzda uzavreli i nadirući nacionalizam a da se ne ponaša bar donekle kao Milošević. Onaj decentni Ivan Stambolić koji je dolazio u Centar za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević, koji se družio i razmenjivao mišljenja sa intelektualcima iz građanske Srbije, nije bio baš isti onaj birokratizovani Stambolić iz osamdesetih godina. Kao što nije imao šansi protiv Miloševića onda, ne bi imao ni kasnije kad se spekulisalo da bi mu mogao ponovo na megdan kao kandidat udružene opozicije. Ivan Stambolić je umro mučeničkom smrću – produženom rukom Osme sednice na kojoj je poražen. Ne definitivno, kako su sumnjali njeni pravi pobednici. Neostaljinistička suština tog partijskog obračuna svoju terminalnu fazu dobila je sa državnim terorizmom protiv unutrašnjeg neprijatelja.