Zašto su Le Penova i Merc “nuklearne bombe” za EU i šta je to “Serbian fatigue”

Dobrodošli u XXXIII izdanje Georeporta na portalu Velike priče. Na red su došle Evropska unija, Zapadni Balkan i Srbija: gde su, kuda idu, šta bi moglo da se dogodi u sledećoj i godinama koje dolaze, gde su krizne tačke i koji su najvažniji izbori pred Briselom, našim regionom i na kraju Beogradom?

Nedavno preminuli trostruki predsednik Evropske komisije Žak Delor uzalud je upozoravao šefove vlada i država u poslednjoj deceniji prošlog veka da je neophodno produbiti integracije unutar EU i usvojiti funkcionalna i efikasna pravila odlučivanja, pre nego što se Unija proširi na istok. Nisu ga poslušali, a vreme, taj galantni gospodin, je pokazalo da je Delor bio u pravu.

Mario Dragi, bivši predsednik Evropske centralne banke, bio je još konkretniji: “Model rasta, napretka i odlučivanja u EU se raspao i potrebno je kreirati nove modele, a za to je potrebno da EU postane država. Evropsko tržište je samo prividno jedinstveno, u suštini je sastavljeno od serije malih odvojenih tržišta. To je razlog što nam najbolja i najperspektivnija preduzeća odlaze u SAD. Napravili smo kolosalnu grešku kada smo doneli odluku o proširenju, a da prethodno nismo promenili sistem odlučivanja u EU, misleći da pravila koja su funkcionisala sa 12 država mogu i sa 27”.

Drugim rečima, ako EU ne krene u proces federalizacije, kreiranja zajedničke spoljne polititike, odbrane i vojske, neće moći da bude geopolitički kredibilni igrač. Današnja EU je zbir država koje igraju svaka za sebe s idejom da profitira što više može, da smanji negativne efekte globalnih kriza i po mogućstvu da okrivi druge članice i EU samu za vlastite promašaje i neuspehe.

Evropska ekonomija posustaje jer se nije dovoljno i pravovremeno modernizovala. EU je ostala bez jeftinih energenata iz Rusije zbog agresije Moskve na Ukrajinu. Za par godina bi mogla da ostane i bez američkog bezbednosnog kišobrana ako u novembru Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u SAD. Broj migranata koji odbijaju ili imaju poteškoće da se integrišu u nova društva se rapidno povećeva što posledično proizvodi rast ekstremne desnice i destabilizuje članice EU. Kina, Rusija, Turska i zemlje iz Persijskog zaliva u EU vide “lovinu” i tako se ponašaju koristeći kratkovidost evropskih nacionalnih lidera koji od drveta ne vide šumu i dozvoljavaju da budu korumpirani.

Dragi je slamka spasa za EU, praktično jedina politička figura koja ima veliki autoritet unutar EU i u međunarodnim okvirima. Ne postoji ličnost sa jačim kompetencijama i kvalitetima od Dragija da vodi evropski brod u burnim vremenima koja dolaze. EU nema boljeg igrača da govori u njeno ime i da stane na crtu Trampu, Si Đinpingu, Putinu, Erdoganu i diktatorima iz Persijskog zaliva i sa drugih meridijana.

Proročanstvo jednog od očeva Evropske unije Žana Monea “da će Evropa (EU) biti kovana u krizama i da će biti zbir rešenja za prevladavanje tih kriza” do sada je funkcionisalo gotovo besprekorno. Sa Dragijem na čelu Evropske komisije moglo bi da dobije još jednu potvrdu.

Početak 2024. godine će biti veoma turbulentan na Zapadnom Balkanu. Nove krizno žarište bi moglo da bude u selu Valač. Vlasti u Prištini, uprkos upozorenjima zapadnih partnera, spremaju se da zauzmu silom veoma važnu prenosnu trafostanicu na severu Kosova, uz neizbežno zaoštravanje odnosa na Kosovu i između Beograda i Prištine. Slučaj Banjska ostaje da visi kao Damaklov mač iznad predsednika Aleksandra Vučića, ostavka Vulina nije dovoljna, tri vodeće članice EU traže eksplicitno da se utvrdi ko je odobrio, organizovao i dopremio teško naoružanje kriminalnoj grupi Milana Radoičića.

U Bosni i Hercegovini će u prvim mesecima nove godine Rusija pokušati da destabilizuje zemlju a nije isključeno i da visoki predstavnik Kristijan Šmit, koji je poverovao da je Benjamin Kalaj našeg doba, svojim odlukama dodatno sipa ulje na vatru. U Crnoj Gori bi mogli da imamo novu političku krizu ako predsednik Skupštine Andrija Mandić ode 9. januara u Banjaluku na proslavu Dana Republike Srpske koji je Ustavni sud BiH proglasio neustavnim.

U EU su se, uslovno rečeno, umorili od Srbije. Toliko da se više ne priča o “enlargement fatigue” već o “Serbian fatigue”. Jednostavno, niko više nema volje i strpljenja da sluša opravdanja srpskih zvaničnika zašto Beograd ne može nešto da uradi, odluči ili zauzme poziciju.

Srećom, postoji i vedrija strana scenarija u prvom semestru sledeće godine. Sve izvesniji izbor Gerta Vildersa za novog premijera Holandije motivisao je institucije EU i vodeće države članice da naprave nekoliko važnih koraka za proširenje dok je još uvek Mark Rute na čelu vlade u Hagu.

EU će sve učiniti da zatvori barem jedno poglavlje u pregovorima sa Crnom Gorom, što bi imalo simbolični značaj da je došlo do promene tendencije u politici proširenja i na Zapadnom Balkanu. Evropski savet će na martovskom samitu doneti odluku o početku pregovora sa BiH. Srpski pregovarački tim predvođen Tanjom Miščević je uradio sve što je neophodno da Srbija oživi svoje evropske integacije i sada sve zavisi od predsednika Srbija Aleksandra Vućića i njegove volje, budući da u Skupštini Srbije raspolaže sa apsolutnom većinom, da li želi da vodi Srbiju ka članstvu u EU ili ne. 

Zagovornike dubljih integracija EU i proširenja Unije, mnogo više od Holandije i Gerta Vildersa, brinu Nemci i Francuzi. U Saveznoj Republici su izbori za Bundestag planirani za 2025. godinu, ali nije isključeno da dođe i do prevremenih izbora imajući u vidu konstantnu krizu u kojoj se nalazi tzv. semafor koalicija kancelara Olafa Šolca. Za tri  godine ćemo imati predsedničke izbore u Francuskoj i na horizontu nema kredibilnog kandidata za protivnika Marin le Pen.

U Nemačkoj dve sestrinske demohrišćanske partije CDU i CSU zajedno sa Alternativom za Nemačku (AFD) uživaju podršku gotovo polovine biračkog tela. CDU nije više partija koju je vodila Angela Merkel, skrenula je prilično udesno sa novim liderom Fridrihom Mercom i udaljila se od evropskog federalističkog kursa. Sanitarni kordon oko AFD će verovatno izdržati probu i u sledećem sazivu Bundestaga. Međutim, ako nemačka ultra desnica osvoji više od 20 odsto glasova, značajno će uticati na politiku Berlina budući da sve odluke vezane za EU, uključujuči i proširenje, moraju da prođu kroz Bundestag i njegova tela.

“Nuklearna bomba” za proširenje EU je eventualni dolazak na vlast Marin le Pen. Sa liderkom Nacionalnog okupljanja u Jelisejskoj palati sve će biti stavljeno pod veliki znak pitanja. Zato se aktuelnom predsedniku Emanuelu Makronu žuri sa usvajanjem i implementacijom reformi unutar EU sa kojima mogu da se ograniče negativni efekti eventualnog dolaska na vlast Marin le Pen ili njoj sličnih lidera i liderki.

Ipak, čak i da se usvoje najavljene reforme o dubljim integracijama EU u rukama Le Penove, ako osvoji vlast, ostaju dva veoma moćna instrumenta: pravo veta i raspisivanje referenduma. Bez obzira na obim i značaj reformi unutar EU, uključujući i one vezane za glasanje, o prijemu novih članica će se odlučivati jednoglasno, to jest svaka država članica EU će moći da stavi veto. U slučaju Francuske, zahvaljujući zakonu usvojenom na izričit zahtev Nikole Sarkozija pre 15 godina, predsednik Pete republike ima diskreciono pravo da raspiše referendum o članstvu nove zemlje u EU. Fransoa Oland nije koristio tu mogućnost za Hrvatsku, ali je pitanje da li bi njegov primer sledila Le Penova za Crnu Goru (prva zemlja koja može da zakuca na vrata EU u ovoj deceniji) ili neku drugu državu.

Dakle, bez Dragija na čelu EK, sa Vildersom u Hagu, Mercom u Berlinu i na kraju Le Penovom u Parizu, proces produbljivanja evropskih integracija bi bio u najboljem slučaju zamrznut a prva kolateralna šteta bi bila politika proširenja.

Gledajte i slušajte podcast “Pantelićev Georeport” na YouTube i svim striming platformama.