Turska i Srbija između studenata i autokrata i pragmatične EU (VIDEO)

Dobro došli u LXXVIII izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. Ova epizoda je posvećena Turskoj mada se samo po sebi nameće poređenje između te zemlje i Srbije. Iza velikih protesta u Istanbulu i Beogradu stoji želja da se promene režimi koji su ogrezli u korupciji, klijentelizmu, nepotizmu, podaništvu i koji iz godine u godinu sužavaju politička prava i slobode građana.

Turska i Srbija i njihovi lideri, zajedno sa pratećim klijentelama i propagandnim timovima, naravno uz dužne proporcije, veoma su slične, od načina razmišljanja, odnosa prema vlasti, medijima, civilnom društvu, studentima i pogotovo u permanentnoj proizvodnji neprijatelja, unutrašnjih i spoljnih.

Prva diferencijacija: za razliku od Srbije Turska je velika, važna i geostrateški ključna zemlja u regionu što kreira neku vrstu međunarodnog štita oko njenog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Druga razlika: u Turskoj, opozicija nije samo jaka i dobro organizovana oko Republikanske narodne partije i Demokratske partije, već ima i dobitničkog kandidata za izbornu pobedu, štaviše ima ih dvojicu, Ekrema Imamoglua i Mensura Javaša. Treće odudaranje ogleda se u činjenici da Erdogan masovno, već godinama, zatvara opozicione političare, novinare, intelektualce i proevropski nastrojene Turke i Kurde, dok u Srbiji još uvek nismo stigli do tog nivoa.

Erdogan je čitavu političku karijeru i izborne uspehe bazirao na proizvodnji neprijatelja. Prvo su to bili kemalisti, zatim je prešao na armiju, pa na Kurde – istini za volju Kurdi su kao džoker koji koristi kad god mu zafali neprijatelja – onda je došao red na intelektualce, pisce i novinare. Sledeći na listi su bili Bašar el Asad i alavitski režim u Siriji, iza je došao red na Gulena i njegov pokret Feto, Evropska unija, Izrael i na kraju Republikanska narodna partija i Ekrem Imamoglu.

Rezultati prošlogodišnjih lokalnih izbora u Turskoj – Partija pravde i razvoja (AKP) prvi put od nastanka u 2001. godini dobila je manje glasova na nacionalnom nivou od Republikanske narodne partije (CHP) – ispitivanja javnog mnjenja koja pokazuju da je Imamoglu popularniji političar od Erdogana, ekonomska kriza, inflacija, devalvacija nacionalne valute, korupcionaški skandali, negativna selekcija koja je ugrozila efikasnost državnog aparata, primorali su Erdogana da anticipira seriju poteza, uključujući hapšenja i poništavanja fakultetske diplome Imamoglua kako bi ga izbacio iz trke za “Beli dvor” u Ankari.

Kao i sve autokrate Erdogan je izostanak rezultata na ekonomskom planu i neispunjena obećanja kompenzovao ukidanjem sloboda i prava građana i stavljanjem pod kontrolu svakog segmenta društvenog života. Centralna vlast, čitaj Erdogan, odlučuje od imenovanja direktora osnovnih škola i ambulanti u dubokoj provinciji do rektora univerziteta, tužilaca i sudija.

Okeanske proteste predvode momci i devojke koji ne poznaju drugu Tursku od Erdoganove, ali oni pripadaju i novoj digitalnoj generaciji koja ima drugačiju matricu razmišljanja i delovanja od svojih prethodnika. Rečju, stasali su naraštaji koji su odnegovani na mitu “Gezi parka” i pobune iz 2013. godine i na novim tehnologijama koji su promenili uobičajeni način razmišljanja i delovanja.

Fotografija momka koji čita Rusoov “Društveni ugovor” ispred kamiona sa vodenim topovima u Ankari postala je simbol protesta, kao slika Olge Misik koja je čitala Ustav Ruske Federacije do zuba naoružanim antiterorističkim formacijama Putinovog režima na ulicama Moskve 2019. godine.

Izbor Rusoove knjige je ciljan i simboličan. Svevremensko delo francuskog filozofa poziva na suverenost građana protiv apsolutističke vlasti monarha i istovremeno je eksplicitno opredeljivanje za Zapad i njegove prosvetiteljske vrednosti protiv istočnjačko-despotskog sumraka u islamskoj formi koju nudi Erdogan.

Omiljeni Erdoganov sport je lov na izdajnike među Turcima, evropeiste, pripadnike LGBT zajednice, novinare koji se usuđuju da rade svoj posao, pripadnike civilnog društva i proevropske političke lidere Kurda. U jednoj rečenici: poput vlasti u Beogradu koja predstavlja “obojene revolucije” kao nešto krajnje negativno, mračno i vredno prezira, tako i Erdogan svako dovođenje u pitanje njegove doživotne vlasti predstavlja kao izdaju Turske i terorizam.

Nema sumnje da vlast u Beogradu veoma zavidi Erdoganu što je njemu dozvoljeno sve ono što je njima i njihovim političkim očevima, Slobodanu Miloševiću i Vojislavu Šešelju, bilo zabranjeno ili onemogućeno.

Aleksandar Vučić se optužuje da želi da kreira tzv. srpski svet i da se meša u unutrašnje poslove okolnih bivših jugoslovenskih republika, a nikome izgleda ne smeta što u turskim udžbenicima postoje karte “turskog sveta” još iz devedesetih godina prošlog veka a na Kosovu i u Albaniji su hapšeni i isporučivani Turskoj ljudi bliski Fetulahu Gulenu, a u Sarajevu su odbili da daju titulu počasnog građanina nobelovcu Orhanu Pamuku nakon pritiska iz Ankare.

Kada je Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost, Erdogan se žestoko usprotivio izjavivši “Dali su istu nagradu i turskom teroristi” sa jasnom aluzijom na Pamuka.

Perjanice režima u Beogradu, da ih ne nabrajamo pojedinačno, koriste najvulgarniji mogući rečnik uz brojne klevete i proizvoljne optužbe na račun političkih protivnika, novinara, građanskih aktivista, nevladinih organizacija, intelektualaca, rečju svih onih koji nisu pod kontrolom ili nisu na liniji zacrtane politike. Nije preterivanje konstatacija da su oni “umereni” u poređenju sa Erdoganom i njegovom propagandnom mašinerijom a da ne govorimo o efektu koji amplifikuje veličina i snaga Turske.

Zapadni Balkan ozbiljno rizikuje da se nađe u nekoj vrsti reprize iz 19. veka kada je region ostao čitavo stoleće duže nego što je trebalo pod osmanlijskom direktnom ili indirektnom upravom jer su tadašnje zapadne sile preferirale umiruću Tursku carevinu nadolazećoj Ruskoj imperiji kojoj je trebalo zatvoriti prilaz tzv. toplim morima.

Trampova administracija u Vašingtonu vidi u Erdoganovom režimu i Turskoj generalno veoma korisnog i pragmatičnog saveznika jer dele iste rivale i neprijatelje na potezu od Balkana i Magreba na zapadu do Sinđanga na istoku i Sahela na jugu. Amerikanci žele da smanje svoje prisustvo u tom delu sveta i posledično troškove, Turci kao kočnica za hegemonske aspiracije Rusije, Kine i Irana gotovo su idealan saveznik.

Tu postoji i jedna velika razlika. Erdoganova Turska nije malaksala Osmanlijska imperija od pre dvesta godina već veoma dinamična i rastuća regionalna sila sa ambicijama da postane trikontinentalna. Ta dimenzija i cilj Turske se neće promeniti ni sa eventualnom smenom vlasti u Ankari. Ekrem Imamoglu ili Mensur Javaš bili bi samo lepše, ljubaznije, slatkorečivije i razumnije lice iste spoljne politike i geostrateških ambicija.