Stranputice srpske spoljne politike

Dobrodošli u XLIV izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi se vraćamo analizi srpske spoljne politike u svetlu serije događaja koji su se verifikovali u poslednjih par meseci.

Kao što se dogodilo puno puta u skorijoj istoriji Srbije, zvanični Beograd ponovo ne propušta priliku da propusti priliku ili još gore da krene suprotnim smerom u odnosu na EU i svoje komšije na Zapadnom Balkanu. U poslednjih šest meseci je došlo do velikih promena u samoj EU i njenom pristupu prema proširenju koje neće biti promenjeno bez obzira na rezultate izbora za Evropski parlament početkom juna.

Izjava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da ne veruje da će zemlje Zapadnog Balkana ući u EU pre Ukrajine je mnogo više izraz ličnih želja i njegovog okruženja nego što je realna ocena trenutnih okolnosti. EU sada radi ozbiljno na politici proširenja što se najbolje vidi kroz odluke da se počnu pregovori sa Bosnom i Hercegovinom o članstvu u EU i, pre svega, da se put Crne Gore u EU maskimalno ubrza. Plus formiranje Reginalno ekonomkso tržište i rešenost da se na Zapadni Balkan upumpa sveži novac za infrastrukturu i u strateške sektore s ciljem povećavanja bruto društvenog proizvoda i poboljšanja standarda građana.

Takođe, u EU počinje da poprima snagu i ideja da se formira klub od tri zapadnobalkanske države koje su već članice NATO – Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija i da se zajedno “guraju” ka vratima EU. Za zvanični Beograd, Crna Gora u EU je noćna mora a ulazak Skoplja i Tirane, zajedno sa Podgoricom, je totalni košmar jer bi pokazali svu promašenost srpske spoljne politike na tzv. četiri stuba i opstruisanja evropskog puta Srbije.

Dok je Crna Gora počela da pravi velike korake ka članstvu u EU, u Srbiji su se ređali, kao na traci, obeshrabrujućih događaja i negativni signali. Počelo se sa Banjskom, nastavilo se sa izborima, problemima u vladavini prava, vulgarnim napadima bivše premijerke Ane Brnabić na Nemačku. Posebno je bila kontraproduktivna  javno izneta spekulacija da je Nemačka pripremala Majdan 2 u Srbiji i da je Beograd tu informaciju dobio od Rusa. Usledila je donkihotovska borba protiv donošenja pravno neobavezujuće rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija, u kojoj se ne pominju ni Srbi, ni Srbija a ni Republika Srpska a kamoli da su Srbi genocidan narod. Agresivan i neadekvatni rečnik srpskih zvaničnika u Njujorku i na drugim adresama su ponovo orjentisali simpatije prema kosovskoj strani, prvenstveno kao reakciju na političku strategiju Srbije a ne zato što smatraju da je kosovska strana u pravu.

U Savetu Evrope se formiralo nekoliko blokova oko člnastva Kosova u toj organizaciji. Velika Britanija predvodi grupu zemalja koje žele da Kosovo bude što pre primljeno u Savet Evrope. Francuska, Nemačka i Italija su formirale grupu koja uslovljava prijem Kosova sa jasnim i nepovratnim potezima ka stvaranju Zajednice srpskih opština. Dakle, nije uslov da Zajednica srpskih opština bude uspostavljena već da budu donete odluke koje će proces stvaranja te Zajednice učiniti ireverzibilnim. Njima su se pridružili i druge zemlje koje su donedavno imale poziciju da treba primiti Kosovo kako bi se poslala poruka Srbiji, sada i one zbog kontraproduktivnih poteza Kurtija na Kosovu i u Severnoj Makedoniji podržavaju poziciju Berlina, Pariza i Rima.

Vremenska koincidencija ubacivanja Ohridskog sporazuma u pregovaračko poglavlje 35 sa Srbijom sa glasanjima o članstvu Kosova u Savetu Evrope naveli su pojedine krugove da dovedu u vezu dva događaja. Međutim, u pitanju su dva odvojena procesa. Ohridski sporazum je trebalo da bude ubačen u 35. poglavlje mnogo ranije, ali je komesar za proširenje Varhelji uspešno opstruisao gotovo devet meseci njegovo ubacivanje. Tek kada je predednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen snažno intervenisala Varhelji je konačno uradio svoj deo posla.

U EU nemaju mnogo dilema zašto Aljbin Kurti želi da uđe u Savet Evrope: prvi i osnovni cilj jeste da tuži Srbiju pred sudom u Strazburu za ratnu odštetu. Zato je Kurtijeva vlada i stavila kao granični datum za ratnu odštetu i zločine 12. jun 1999. godine jer na taj način želi da pripremi teren za tužbu i nove podatke koji bi je pothranili. Radi se o prilčino zapaljivoj priči i ako bi je Kurti sproveo u delo imali bi novo varnicu za destabilizaciju regiona.

I sastav nove Vlade je izazvao reakcije u Briselu i Vašingtonu jer su se na glavnu pozornicu vratili političari koji predstavljaju prepreku ka putu Srbije u EU. Amerikanci su najburnije reagovali na imenovanje Aleksandra Vulina, jer će, po njihovim saznanjima, dobiti značajne nadležnosti u aktuelnoj vladi u bezbednosno-vojnom sektoru. Vulin je crvena marama za Amerikance i zvanični Beograd bi morao da ima u vidu da će onog momenta kada Hil ode iz Srbije nastati veliki problem zbog novog potpredsednika vlade

EU nije najsrećnija postavljanjem Jadranke Joksimović za savetnicu premijera Vučevića. Očekuje se da će ona imati veći uticaj nego ministarka za evropske integracije Tanja Miščević u odosima sa EU. Reč je o veoma zabrinjavajućem signalu za EU jer Joksimović nije nikada bila proevropski nastrojena. U Briselu su je masovno izbegavali dok je bila ministarka jer se ponašala neadekvatno kreirajući negativnu atmosferu zbog čega je viđena kao najmanje uspešna ministarka evropskih integracija na Zapadnom Balkanu.