Šta je Trampov MAGA projekat? (VIDEO)

Pred vama je LXXIII  izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. Predsednik Donald Tramp počeo je svoj drugi mandat u Beloj kući uz zvuk svakodnevnih dekreta i predsedničkih izvršnih naredbi. Koliko god izgledalo kao industrijska proizvodnja objavljivanje akata iz Bele kuće, neće dostići produktivnost Frenklina Ruzvelta koji je potpisao 93 dekreta u prvih 100 dana u Ovalnoj sobi.

Od Drugog svetskog rata do danas američki interesi bili su uvijeni u oblande međunarodnih pod izgovorom da je globalna supremacija jedina alternativa za američki izolacionizam. Drugi mandat Donalda Trampa u Beloj kući predstavlja raskid sa tom tendencijom i povratak nacionalističkoj interpretaciji američkih interesa.

Velika je razlika između Trampa od pre osam godina i današnjeg. Istina je da je Donald iz 2016. godine bio mlađi, energičniji, britkiji, ali sada tačno zna šta želi i u novoj administraciji ima tek par važnih figura koje nisu totalno odane Trampu, za razliku od prvog mandata kada je morao da se suočava sa Matisom, Boltonom, Tilersonom, Pompeom…

Na startu prvog mandata Tramp je bio u defanzivi i u Vašingtonu se osećao kao „uljez” primoran da pravi kompromise sa protivnicima jer nije imao ni izbliza dovoljno veliki broj ljudi, njemu odanih, s kojima bi mogao da se obračuna sa birokratsko-tehnokratskim aparatom.

Danas je Tramp popularniji nego ikada i oseća se autorizovanim od američkih građana da realizuje dve misije: unutrašnju i spoljnu. Prva je obračun sa federalnim birokratskim aparatom i agencijama, a druga je učvršćivanje pozicije SAD kao prve planetarne sile, bez ambicije da upravlja celim svetom ali čvrsto rešene da brani nacionalne interese, gde treba, kad treba i protiv koga treba.

Tramp, u stilu Endrua Džeksona, želi da centralizuje vlast koliko god mu to dozvole prilike i da očisti, kako je on zove, „vašingtonsku močvaru”, a voljan je i da decentralizuje federalnu birokratiju premeštanjem sedišta agencija i organa u druge delove zemlje, po mogućstvu što dalje od reke Potomak. U tom naumu, glavni Trampov saveznik je Ilon Mask. Američki tajkun je tom projektu dao indikativno ime „Novi projekat Menhetn” kako bi mu dao epohalnu notu aludirajući na njegovu „atomsku” važnost u presudnom momentu.

Tramp ima dva velika neprijatelja u svom mandatu: vreme i Kongres. Donald ima samo dve godine da realizuje svoje ciljeve jer bi već 2026. mogao da se nađe sa neprijateljski nastrojenim Kapitol hilom. Većina u oba doma Kongresa je prilično tanka, pogotovo u Predstavničkom domu.

Republikanska partija nije ni izbliza tako monolitna kako bi Tramp i Mask želeli da bude. Reč je ne samo o ideološkim razlikama već i o ličnim rivalstvima i animozitetima sa potencijalom da budu kobni budući da „slonovi” mogu da dozvole sebi da „izgube” samo jedan glas u Predstavničkom domu.

Ciljevi Trampa i njegovog „vezira” Ilona Maska nisu kompatibilni. Prvi sanja zemaljsko a drugi svemirsko carstvo. Prvi bi da proširi granice ka Arktiku i blindira poziciju SAD na planeti, drugi bi da kreira imperiju bez granica i krene u osvajanje vasione, kao nekada pioniri u pohodu na Divlji zapad. Trampov cilj je da ostavi trag u američkoj istoriji, Mask želi da pronađe univerzalnu besmrtnost.

Donald je shvatio da se svet promenio i da većina država nema nameru da sledi američke ideale ni viziju planete. Štaviše, i u samoj Americi postoji velika dihotomija oko nacionalnog određenja. U Vašingtonu nemaju iluziju: svet neće biti više američki kao što je to izgledalo u poslednjoj deceniji prošlog veka, ali će Amerika još dugo biti vodeća svetska sila i tu prednost treba iskoristiti.

Čini se da je današnja Amerika u gramšijanskoj fazi: „stari svet je mrtav a novi se ne rađa, i u toj pomrčini se rađaju monstrumi”. Neko vidi u Trampu i Masku monstrume, neko spasioce, a nisu retki ni oni koji su ih već razdvojili i u Trampu vide prepreku a u Masku rešenje i obratno.

U svakom slučaju, status SAD kao prve planetarne sile biće mnogo više uslovljen kapacitetom američkog društva da pronađe minimalne zajedničke imenitelje za mirnu koegzistenciju „raznih Amerika” nego snagom američkih rivala, bilo da se radi o onima u Pekingu ili Moskvi.