Terala sam se da plačem zbog Tita

Rumena Bužarovska, najveća regionalna spisateljica, bila je gošća 19. epizode podkasta “Rosić i drugovi”. Britko i oštro, kao što i piše, Rumena govori o svom prvom romanu “Toni”, o muškarcima u književnosti, o jugonostalgiji, seksualnom zlostavljanju, hororu masovnog turizma, ućutkanim intelektualcima, studentskim protestima i generaciji koja više neće da ćuti.

“Jugoslaviju sam naknadno upoznala, čak nisam dobro govorila ni srpskohrvatski. Gledala sam Branka Kockicu, možda malo i seriju ‘Bolji život’, ali nismo mi bili baš ta tipična jugoslovenska porodica. Takođe, mnogi ljudi iz Makedonije obično imaju neke rođake u Srbiji, u Bosni, u Hrvatskoj, ali mi nismo imali. Moja majka je Grkinja, otac Makedonac i imali smo rođake u Americi i Grčkoj, ali ne i širom Jugoslavije. Tako da sam ja nekako upoznala Jugoslaviju nakon raspada, to jest sad, poslednjih godina. I danas živim u nekom postjugoslovenskom prostoru, pogotovo na književnom nivou…”, ispričala je Rumena.

Šta je uopšte nostalgija?

“Uvek se isto to govori. U svakoj državi je uvek ranije bilo bolje, ali često je to samo zato što su ljudi zapravo bili mlađi i bolje su se osećali. Bolje su izgledali i sad oni često mešaju politiku sa svojim izgledom i zdravljem. Svakako da postoji puno toga što je bilo dobro, ali ne mogu baš da na pravi način pričam o tome zato što mnoge stvari od te Jugoslavije nisam ni doživela. Mi smo imali onu sliku Tita u učionici, imali smo te pesme, tekstove, kao Tito nas stalno gleda bla, bla, bla… Nisam bila rođena kad je Tito umro i sećam se da sam osećala ljubomoru prema bratu koji je bio rođen dok je Tito bio živ. I onda sam sebe pokušavala da nateram da plačem gledajući neku knjigu o Titu koju smo imali u školi kao lektiru. Sedim, pokušavam da plačem. Sećam se te scene zato što sam imala sedam godina. Pustila sam jedva jednu suzu, nije mi to baš išlo.”