Prete li Evropi novi građanski i verski ratovi?

Dobro došli u XXXI epizodu Georeporta na portalu Velike priče. U ovoj epizodi smo stavili pod reflektore poziciju islama i muslimanskog stanovništva u državama EU i Velikoj Britaniji.

Sukob između Izraela i Hamasa nije više samo spoljnopolitičko pitanje za EU već je postao i njen unutrašnji politički problem. Partija koja se igra na Bliskom istoku ima svoju, košarkaškim rečnikom iskazano, četvrtinu i na Starom kontinentu. Propalestinski i pro-Hamas protesti muslimanskih migranata prve i druge generacije, a u pojedinim zemljama i treće, uz podršku radikalno levičarskih snaga, proizveli su vertikalni rast popularnosti ekstremne desnice u EU i tako “uvezli” bliskoistočnu krizu u samu Evropu.

Masovni izlazak migranata na ulice evropskih gradova, zajedno sa pratećim islamskim i religioznim folklorom, ukazao je na problem koji je još uvek moguće hendlovati i izbeći njegovu eksploziju. Međutim, potrebno je da se EU i države članice probude.

Eksponencijalni rast broja stanovnika u Africi i Aziji, sve veći broj migranata unutar same Evrope, gubitak identiteta, polarizacija društva, rast ekstremizma, buđenje novih religija i sekta, ne predstavlja istorijsku novinu. Već se sve to dogodilo više puta i na različitim meridijanima, uključujući i Rimsko carstvo koje je nestalo pred najezdom plemena iz centralne Azije i istočne Evrope.

Bez ozbiljnog zaokreta, pre svega u politikama namenjenim integraciji mladih muslimana druge i treće generacije, države članice EU će se probuditi za tridesetak godina u praskozorje novih građanskih i verskih ratova koji su tutnjali Starim kontinentom u prethodnim vekovima.

Društva u kojima je sve manje dece, kao što su današnja evropska, imaju tendenciju da misle samo na sadašnjost i da se uljuljkuju u istorijskom i kosmičkom optimizmu. Kad ih bude iznenadila budućnost, moglo bi da bude kasno.

Pobeda Slobodarske partije Gerta Vildersa u Holandiji samo je vrh ledenog brega u sve komplikovanijim odnosima između evropskih društava i muslimanskih zajednica, i pogotovo političkog islama.

U EU živi oko 26 miliona muslimana što je malo više od pet odsto stanovništva, dok islamofobične i ksenofobične partije uživaju podršku od oko 15 odsto birača u EU. Naravno, kao što procenat muslimana varira od zemlje do zemlje, tako i podrška ekstremnoj desnici nije uravnotežena u svim članicama Unije.

Kada je pao Berlinski zid, u današnjim članicama EU živelo je oko 13 miliona muslimana. U prethodnih 30 i kusur godina, broj građana EU bio je stabilan, bez velikih oscilacija, dok je broj muslimana udvostručen na 26 miliona. Primera radi, u Švedskoj je broj muslimana učetvorostručen u poslednjih 20 godina, sa 200.000 na 800.000; podsetimo, u Švedskoj živi oko devet miliona ljudi. U Belgiji do šezdesetih godina prošlog veka nije bilo muslimana, pre deset godina ih je bilo malo više od 500.000, a procenjuje se da će za dve, najviše tri godine probiti granicu od milion. U Nemačkoj je broj muslimana u drugoj deceniji ovog veka skočio sa 4.200.000 na 5.600.000.

Procenjuje se da će 2050. godine u članicama EU živeti 75 miliona muslimana, odnosno oko 15 odsto stanovništva. Utrostručenje populacije biće posledica nataliteta u muslimanskim zajednicama i procesa migracija. U najvećim zemljama EU broj muslimana biće svuda procentualno dvocifren. U Nemačkoj će svaki peti građanin biti musliman, u Francuskoj približno svaki peti, a u Italiji svaki šesti.

U više od polovine država u EU podrška strankama koje imaju, više ili manje, islamofobične stavove izražava se dvocifrenim brojevima i u stalnom je porastu. Kako progresivno raste broj muslimana u EU, tako se povećava i podrška partijama ekstremne desnice.

Pored Vildersa koji je postao lider najjače stranke u holandskom parlamentu (sa još dve islamofobične partije ima podršku od preko 30 odsto birača), Braća Italije i Liga su na vlasti u Italiji, baš kao Viktor Orban u Mađarskoj i Robert Fico u Slovačkoj (Ficova partija je formalno deo socijalističke familije, ali je po politici i stavovima koje sledi mnogo bliža suverenističko-populističkom bloku). Poljska partija Pravo i pravda je na poslednjim izborima, zajedno sa ksenofobičnom formacijom Konfederacija, osvojila blizu 45 odsto glasova. Nije bilo dovoljno da ostanu na vlasti u Varšavi, ali će u sledećem sazivu Evropskog parlamenta biti prilično zastupljeni.

Nacionalno okupljanje Marin Le Pen zajedno sa političkom strankom Erika Zemura i Marion Marešal uživa naklonost više od trećine birača u Francuskoj. Alternativa za Nemačku je iznad 20 odsto podrške u Saveznoj Republici. Još bolje stoji Slobodarska partija Austrije (FPO) koja plovi na podršci od 30 odsto birača. U nordijskim zemljama, Pravi Finci su u koalicionoj vladi a Švedske demokrate pružaju spoljnu podršku vladi umerene desnice i mogu da računaju na glas više od 20 odsto Šveđana.

U Španiji prisustvujemo procesu koji može vrlo brzo da postane trend u celoj Evropi. Ekstremistički Voks nije uspeo da poveća značajno broj glasova na poslednjim izborima između ostalog i zato što je Narodna partija skrenula znatno udesno. Isabel Ajuso, harizmatična predsednica pokrajine Madrid, po svojim stavovima o islamu, strancima i migrantima mnogo je bliža vođi Voksa Santjagu Abaskalu nego lideru svoje stranke Albertu Feihu, zbog čega je najpopularnija političarka u zemlji.

Flamanski interes je prvi put od osnivanja, pojedinačno, najpopularnija stranka u Belgiji sa podrškom 23 odsto građana i sa dobrim izgledima da na izborima početkom sledećeg juna ostvari najbolji rezultat. Islamofobija je u ovom momentu jača u istočnoevropskim zemljama nego u zapadnoevropskim, ali nije na dnevnom redu i ne proizvodi interesovanje iz prostog razloga što muslimana gotovo da nema u istočnoj Evropi, ne računajući Bugarsku gde živi turska manjina.

Nedavno preminuli bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer u jednom od poslednjih intervjua podsetio je na njegovo upozorenje evropskim liderima da je velika greška primati tako veliki broj osoba koje se kulturno, verski i svetonazorski razlikuju od domicilnog stanovništva. Po Kisindžeru tako se neizbežno kreiraju grupe za unutrašnji pritisak koje se međusobno hrane. Upravo ono što gledamo danas u EU i Velikoj Britaniji. Budući da aktuelne vlasti nisu u stanju da pronađu adekvatne programe i politike za integraciju migranata, posebno iz muslimanskih zemalja, pribegava se sve rigidnijoj migracionoj politici.

Na drugoj strani, Afrika i Azija, uključujući države sa muslimanskim stanovništvom, dupliraju stanovništva frapantnom brzinom. Na kraju prošlog veka muslimana je bilo oko milijardu na celoj planeti, danas, samo 23 godine kasnije stigli su do dve milijarde.

Gledajte i slušajte podcast “Pantelićev Georeport” na YouTube i svim striming platformama.