Vučić završava posao koji je započeo Koštunica

Dobro došli u CXV izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča. U Srbiji su ćutali kada su Vojislav Koštunica i njegovi saradnici precrtali atlantske integracije iz srpske budućnosti, ćute i danas, u dobroj meri, kada Aleksandar Vučić briše evropske integracije.

Predsednik Srbije defakto je zaustavio Srbiju na evropskom putu. Izostanak Srbije sa poslednjeg samita EU – Zapadni Balkan u Briselu nije izuzetak ili incident. To je poruka da zvanični Beograd ne želi da ispuni uslove za nastavak procesa evropskih integracija. Ono što je salonski nacionalista započeo, završava radikalski.

Međutim, za budućnost Srbije je mnogo više zabrinjavajuća pojava da čak i oni koji se bore protiv Vučićevog režima krive EU i optužuju je, koristeći sve floskule i lažne vesti ruske i kineske propagandne kuhinje.

Vlasti u Beogradu neće formalno zamrznuti evropske integracije iz taktičkih razloga, jer su svesne da bi se bez novca iz evropskih fondova, evropskih direktnih investicija, novca koji dolazi od građana Srbije iz EU i, pre svega, bez ekonomske saradnje sa članicama EU, suočile vrlo brzo sa socijalnim nemirima i bankrotom.

Elementarno pravilo u spoljnoj politici je da „kada nisi za stolom, onda si na stolu”. Beogradski režim ne želi da Srbija sedne za sto sa komšijama i državama kontinenta kojem pripada, ali pretenduje da ne trpi posledice zbog toga i da zadrži benefite od multivektorske politike. Italijani imaju veoma duhovitu opasku za taj princip: la botte piena e la moglie ubriaca. Bukvalni prevod bi bio: bačva puna, a žena pijana. Mi bismo rekli: i jare i pare.

U Srbiji patimo i dalje od kompleksa više vrednosti koji je neka vrsta nasleđa Titove Jugoslavije. U Beogradu i dalje smatraju da je greška EU to što Srbija nije članica, a Bugarska, Rumunija, Slovačka i Mađarska jesu.

U tom kontekstu napredak Crne Gore iritira zvaničnu Srbiju, ali će pravi šok biti Albanija i pretvaranje Srbije u slepo crevo Evrope koje svi obilaze: ko preko „Via Karpatije”, ko preko Jadransko-jonskog auto-puta. Barem nećemo moći da slušamo priče kako je Srbija na sredini puta i zato je na nišanu velikih sila.

U srpskom političkom opredeljivanju i dalje postoji, kao atavizam, ideja veličine koja više ne postoji, pod uslovom da je ikada i postojala. Crna Gora je to shvatila i prilagodila se postojećim okolnostima i krenula napred.

U Beogradu politički lideri stalno polaze od velikih očekivanja ili smatraju da treba da budu ravnopravni čak i tamo gde je očigledno da Srbija ne može da bude ravnopravna. Umesto da u Slovačkoj i Mađarskoj vide sve razloge, čak i iz njihove devijantne perspektive, zašto se članstvo u EU isplati, oni zloupotrebljavaju podršku Budimpešte i Bratislave da bi u propagandne svrhe, isključivo za domaću upotrebu, pokazivali kako Srbija nije izolovana i da je veoma cenjena zbog svoje politike.

U Srbiji uporno zatvaraju oči pred činjenicom da EU nije samo najveći ekonomski i trgovinski partner, već i da u državama članicama EU živi najveći broj Srba van granica Srbije, između milion i po i dva miliona, i da su oni najveći finansijeri Srbije.

U državama članicama NATO-a živi preko tri miliona Srba koji svake godine šalju u Srbiju oko pet milijardi evra. Ukupna trgovinska razmena dobara Srbije i EU je u 2024. godini iznosila oko 40 milijardi evra (21,5 milijardi otpada na uvoz dobara iz EU, a 19 milijardi na izvoz iz Srbije). Plus, ako pomenutim ciframa dodamo da je Srbija, zahvaljujući IT sektoru i transportu, u oblasti usluga ostvarila suficit od tri milijarde evra (izvezene su usluge u vrednosti od 13,1 milijardu evra, a uvezene za oko 10 milijardi evra), to znači da Srbija u trgovini dobara i usluga sa EU zarađuje, to jest ima suficit. Podsetimo, 60 odsto ukupne trgovinske razmene Srbije sa inostranstvom otpada na EU, plus blizu 20 odsto na zemlje iz okruženja koje su sve kandidati za članstvo u EU.

U Kini živi par hiljada Srba. Trgovinska razmena između Srbije i Kine je oko sedam i po milijardi dolara i odnos je veoma nepovoljan za Srbiju. Kina je izvezla u 2024. godini u Srbiju robu vrednu oko pet i po milijardi dolara, a Srbija malo manje od dve milijarde dolara.

U Rusiji živi, prema poslednjim procenama, između deset i petnaest hiljada srpskih državljana i etničkih Srba koji su u međuvremenu postali ruski državljani. Robna razmena sa Rusijom je pala u 2024. godini na oko dve i po milijarde evra. Srbija je uvezla, uglavnom energente, u vrednosti od 1,6 milijardi evra, a izvezla je u Rusiju robu vrednu malo manje od 900 miliona evra.

Dakle, građani Srbije i Srbi koji žive u EU i SAD pošalju duplo više novca u Srbiju nego što Srbija zaradi od prodaje svojih proizvoda Rusiji i Kini. Takođe, ako pogledamo strukturu tzv. stranih direktnih investicija (FDI) u Srbiji u 2024. godini, videćemo da je 55 odsto, od 5,23 milijarde evra FDI, došlo iz EU, Velike Britanije i Švajcarske.

Međutim, i pored tih više nego evidentnih podataka, vlasti u Beogradu namerno drže Srbiju u limbu između Rusije, Kine i SAD. Štaviše, uz asistenciju kuhinje iz Kremlja, godinama šire propagandu da EU želi od Srbije da napravi ekonomsku koloniju, i pored činjenice da je EU jedina velika sila sa kojom Srbija ima suficit u trgovinskoj razmeni dobara i usluga. Drugim rečima, ako pogledamo trgovinski bilans i njegovu strukturu, vlasti u Beogradu su dovele Srbiju u kolonijalni položaj u odnosima sa Rusijom i Kinom. Uz to, investicije iz Moskve i Pekinga su toksične jer stimulišu korupciju, zloupotrebu položaja i klijentelističku ekonomiju.