Rusija bez Ukrajine nije imperija

Dobro došli u CV izdanje Georeporta na sajtu „Velike priče“. U ovoj epizodi vraćamo se rusko-ukrajinskom ratu i odmah da odgovorimo zašto je samit Trampa i Putina u Budimpešti odložen do daljeg: jednostavno, Rusi nisu hteli da prihvate američki preduslov da bi došlo do susreta u glavnom gradu Mađarske, a to je primirje na ukrajinsko-ruskom frontu. Takođe, Moskva nije načelno htela da prihvati rešenje po kojem se zamrzava linija fronta i defakto se priznaju okupirane teritorije kao deo Ruske Federacije.

U takvoj konstelaciji državni sekretar Marko Rubio, koji je preuzeo od Stiva Vitkofa ulogu glavnog kontakta sa Kremljom, mogao je samo da odloži sine die samit Trampa sa Putinom jer u Vašingtonu nisu želeli reprizu Enkoridža, odnosno da dozvole Putinu da iskoristi još jednom susret sa američkim predsednikom u propagandne svrhe i da kupi dodatno vreme.

Uvođenje prvog paketa sankcija Ruskoj Federaciji, od povratka Trampa u Belu kuću, koje po svojim posledicama daleko nadilaze sve prethodne koje je uvela Bajdenova administracija, jasan je signal Kremlju da je vreme taktiziranja prošlo, to jest da je Vašington zainteresovan i spreman za pravljenje kompromisa, i bolnih ako je potrebno, ali da ne želi da učestvuje u Putinovim propagandnim zamkama.

Važnost Ukrajine za Ameriku i Rusiju je dijametralna. Za Belu kuću je Kijev samo korisno sredstvo ili smetnja u realizaciji geopolitičkih ciljeva, zavisi iz kog se ugla gleda, dok je za Kremlj Ukrajina egzistencijalno pitanje, ne samo za Putinov režim već i za Rusiju samu. To je dodatni razlog zašto u Vašingtonu ne žele da učestvuju u političko-propagandnim vodviljima Moskve.

Drugim rečima, Ukrajina za Vašington u geostrateškom smislu nema veliki značaj, osim kao sredstvo da privuku sebi Rusiju i odvoje je od Kine. Za Moskvu je Ukrajina vitalno pitanje. Bez Ukrajine Rusija nije imperija, a ako Rusija nije imperija, onda nema razlog da postoji.

Zato Kremlj ne odustaje od ciljeva s početka invazije, a to su: smena vlasti u Kijevu, demilitarizacija, izbacivanje iz Ukrajine stranih vojnika i naoružanja iz zemalja NATO-a, formalno priznavanje okupiranih teritorija, uključujući i Krim, davanje ruskom jeziku statusa službenog jezika, vraćanje dominantne pozicije Ukrajinske pravoslavne crkve pod jurisdikcijom Moskovske patrijaršije.

Najsenzibilniji deo pregovora neće biti teritorije, kako se najčešće čuje, već budućnost ostatka Ukrajine i garancije da će moći da se razvija kao slobodna i demokratska zemlja sa ciljem da postane članica EU. Evropljani bi mogli da progutaju gubitak okupiranih teritorija Ukrajine, ali ne i njeno potčinjavanje Moskvi.

Rusija zasada dobija taktički rat – okupirali su petinu teritorije Ukrajine – ali gubi strateški jer su postali mlađi partner Kine i danas Moskva, ne računajući Drugi svetski rat, zavisi od Pekinga kao što nije zavisila ni od koga u poslednjih 400 godina, odnosno od dolaska Romanovih na vlast.

Tramp je veoma sujetan i kada oseti da ga je neko nasamario ili prevario, reaguje impulsivno i napravi zaokret za 180 stepeni.

To se videlo kroz uvođenje najozbiljnijeg američkog paketa sankcija prema Rusiji od početka invazije na Ukrajinu. Na udaru su se našla dva naftna ruska kolosa – Lukoil i Rosnjeft. I to nije sve, Američki kongres, prvi put od povratka Trampa u Belu kuću, spreman je da usvoji zajedničkim glasovima demokrata i republikanaca tzv. sekundarne sankcije za sve koji budu kupovali rusku naftu.

Indija je već najavila da će maksimalno redukovati kupovinu ruske nafte i za to će biti nagrađena od Trampove administracije smanjenjem carina sa 50 na 15 odsto.
Ostaje velika nepoznanica – Kina. Pekingu ne ide u prilog nastavak rata, ali još manje mu odgovara da Rusija izađe kao poražena, jer bi to ugrozilo narativ o Zapadu u fazi propadanja i usponu Kine.

Istovremeno, Kinezima odgovara da Amerikanci i Evropljani budu zauzeti oko Ukrajine dok oni spremaju invaziju na Tajvan, a ne treba potceniti ni ogromne benefite od kupovine ruske nafte i gasa po bagatelnim cenama, kao i testiranje i proučavanje oružja koje se upotrebljava u rusko-ukrajinskom ratu, posebno kada su u pitanju dronovi i veštačka inteligencija.

Nove sankcije će imati veliki efekat na Rusiju, ali samo od Kine zavisi da li će one biti dovoljno ubedljive da Kremlj prihvati primirje i pregovore.

STANJE NA TERENU

Rusija, uprkos velikim naporima, ne uspeva da pomeri mnogo uspostavljenu liniju fronta. U poslednje tri godine rata, ruske formacije su uspele da zauzmu samo jedan odsto ukrajinske teritorije. Posebno bolna tačka za Kremlj je oblast Donjeck, gde Ukrajinci uspešno odolevaju uprkos velikim naporima ruske vojske da osvoji kompletnu oblast.

Nije slučajno da Moskva insistira na predaji preostalih 30 odsto Donjecke oblasti koje nije uspela da osvoji na bojnom polju. Za Kijev je odbrana linije fronta u Donbasu od fundamentalnog značaja, jer ako bi pala ta linija, Rusi bi imali otvoren put da dođu do istočne obale Dnjepra u centralnom delu Ukrajine, praktično do Dnjepropetrovska.

Vojni eksperti britanskog „Ekonomista“ izračunali su da bi Rusiji trebalo još pet godina rata, uz postojeće troškove i gubitke na terenu, da osvoji kompletnu površinu oblasti Donjeck, Zaporožje i Herson.

Rusija je u dobroj meri uništila ukrajinsku industriju, ali je u prethodnom periodu Ukrajina pronašla način da proizvodi jeftino i u velikim količinama dronove, zahvaljujući kojima, uprkos deficitu ljudstva na prvoj liniji fronta, uspeva da odoleva ruskim ofanzivama.

DA LI I KAKO RUSIJA MOŽE DA BUDE PORAŽENA

Ruska Federacija, po mišljenju diplomatskih šerpasa u ključnim evropskim prestonicama, može da bude poražena samo na dva načina: prvi je da se diverzantskim akcijama onesposobe postrojenja za proizvodnju nafte, a dodatnim sankcijama spreči izvoz nafte iz Rusije; drugi je da se uz pomoć proizvođača energenata na planetarnom nivou obori cena barela na ispod 50 dolara.

Na terenu, Ukrajina uz pomoć diverzija sa dronovima uspela je da onesposobi deo rafinerija na tlu Rusije, ali ne dovoljno da bi kreirala ozbiljne probleme. SAD su uvele sekundarne sankcije Indiji, ali ne i Kini, koja je glavni kupac ruske nafte. Na svetskom tržištu nafte, cena barela se u ovoj godini kretala, u proseku, između 65 i 68 dolara, sa najnižom cenom od 58 dolara, što će reći – prilično daleko od kritične cene za Rusiju od 50 dolara.

Rusija nije blizu kolapsa, kako u pojedinim zapadnim krugovima predstavljaju, ali pokazuje znake zamora i poteškoća u poslednjih par meseci. Protesti u Vladivostoku zbog povećanja taksâ na polovne automobile (najistočniji ruski grad je neka vrsta haba za prodaju japanskih polovnih automobila), povećanje PDV-a za dva odsto, povećanje poreza za mala i srednja preduzeća, pad budžetskih prihoda za 17 odsto, deficit od tri odsto, simptomi su da ratna ekonomija počinje da pokazuje i svoje drugo lice.

Takođe, Rusija mnogo bolje stoji od Ukrajine po demografskim parametrima, ali gubitak nekoliko stotina hiljada ljudi na ukrajinskom frontu (ubijeni i ranjeni), kao i 700.000 mladih Rusa koji su pobegli iz straha od mobilizacije, kreirali su probleme i na tržištu rada u Rusiji. Istovremeno, novčani stimulansi za dobrovoljno prijavljivanje u redove ruske armije ne funkcionišu kao pre. Duma je morala da usvoji novi zakon koji pojednostavljuje proceduru za pozivanje dva miliona rezervista pod oružje.