Može li Tramp da odvoji Rusiju od Kine?

Dobro došli u XCVII izdanje Georeporta na kanalima Velikih priča. U ovoj epizodi se bavimo rusko-kineskim odnosima u okviru trougla planetarnih sila SAD–Rusija–Kina.

Kina i Rusija su imperije. Istina, prva na vrhuncu svoje moći, druga u poodmakloj dekadenciji. Po definiciji imperije nemaju saveznike već klijente, partnere, satelite ili, srednjovekovnim rečnikom iskazano, vazale. Serija istovetnih interesa i pre svega deljenje istih neprijatelja kreiraju predstavu da su Peking i Moskva saveznici. Nisu – u najbolju ruku su partneri ili saputnici na jednoj istorijskoj deonici u borbi protiv zajedničkih rivala.

Zbignjev Bžežinski, nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, još je 1997. godine upozorio da je za SAD i njihovu hegemonu ulogu na planeti najopasniji savez Kine i Rusije. Taj stav Bžežinski je ponovio i pred smrt dve decenije kasnije: „Velika koalicija Kine i Rusije ujedinjenih na animozitetu prema SAD, a ne na ideologiji, sa Pekingom u ulozi vođe i Moskvom kao pratiocem, najveća je opasnost za SAD.“ Neprirodan ili čudan par, kako oslovljavaju u zapadnim diplomatskim krugovima kinesko-ruski tandem, i dalje se mnogo više posmatra kroz prizmu „neprirodnosti“ ili „zastranjenosti“ nego kroz efektivnu alijansu.

Rusija i Kina nemaju nameru da uđu u sukob sa SAD, ali se spremaju za njega. Ovde nije reč o sudaru koji će se, metaforički rečeno, dogoditi „sutra“, više se radi o konfliktu koji neće moći lako da se zaustavi „prekosutra“, pogotovo ako Vladimir Putin i Si Đinping ostanu na vlasti koliko se nadaju. Današnji vladari u Kremlju i Džongnanhaju ne žele otvoreni sukob sa SAD, ali su izuzetno odlučni da pripreme svoje zemlje da mogu da pariraju Amerikancima u eventualnom ratu.

ULOGA SRBIJE U ZBLIŽAVANJU RUSIJE I KINE

„Neprirodno“ partnerstvo, kako se često definiše postojeći odnos Rusije i Kine, ima svoje korene u bombardovanju Srbije 1999. godine. Zvaničnici Vašingtona su prvo ponizili Moskvu tako što je tadašnji potpredsednik Al Gor pozvao telefonom Jevgenija Primakova – koji je bio na putu za SAD s ciljem da pokuša, u poslednjem momentu, da zaustavi ili odloži početak bombardovanja – i saopštio mu da će SAD početi sa vazdušnim napadima na SR Jugoslaviju jer nemaju vremena za gubljenje sa Moskvom.

Primakovu nije ništa drugo ostalo nego da naredi pilotu da se vrati u Moskvu. Mesec i po dana kasnije Amerikanci će, bez pardona, bombardovati ambasadu Kine u Beogradu, šaljući jasan signal Pekingu gde mu je mesto. U Džongnanhaju su „progutali žabu“ i ćutke odslušali izvinjenje Bila Klintona, koji je okrivio neprecizne mape koje je CIA dostavila Pentagonu za „neprijatan incident“. Inače, veliki zagovornik zbližavanja Rusije i Kine na prelazu između dva veka bio je upravo Primakov.

Napad na Srbiju i prvo flagrantno kršenje principa nepovredivosti međunarodno priznatih granica posejali su seme razumevanja između dva nepomirljiva rivala. Rusija i Kina, dva geopolitička diva sa serijom otvorenih teritorijalnih pitanja u vlastitom dvorištu, shvatile su da imaju zajedničkog neprijatelja. Istorija nas uči da ništa ne deluje tako katalizatorski u međudržavnim odnosima kao postojanje zajedničkog neprijatelja ili pretnje interesima zainteresovanih strana.

Rusija i Kina su dočekale svojih pet minuta i blokirale svaku priču o mogućem ulasku Kosova u UN i punom međunarodnom priznanju. Kosovska nezavisnost i način na koji je ona izdejstvovana simbol su ruskog i kineskog poniženja. Zato Moskva i Peking neće priznati američko prekrajanje granica na Balkanu tokom kojeg im je Vašington brutalno pokazao da ih smatra irelevantnim faktorima.

Račun američke politike na Zapadnom Balkanu dobili su Ukrajinci, Gruzijci, Čečeni, Ujguri, Tibetanci i, kako stvari stoje, samo je pitanje vremena kada će ga platiti i Hongkonžani i Tajvanci. U Moskvi i Pekingu znaju vrlo dobro da deo američke administracije i tzv. duboke države u Vašingtonu čvrsto veruje da će, pre ili kasnije, doći do raspada Ruske Federacije i Centralne imperije. Jedan od motiva zašto je Redžep Tajip Erdogan dočekan sa svim počastima u Vašingtonu i zašto je dozvoljeno turskoj vojsci da nekažnjeno sprovodi etničko čišćenje Kurda u severnoj Siriji jeste uloga Ankare u jačanju nacionalne i verske samosvesti Ujgura u najzapadnijoj kineskoj pokrajini Sinkjang.

U velikoj su zabludi oni koji misle da bi svrgavanje režima u Moskvi i Pekingu dovelo do željenih promena, osiguravši hegemonu poziciju Vašingtonu. Ni cepanje Rusije i Kine u više međusobno zavađenih država, primoranih da traže podršku od SAD za preživljavanje, ne bi rešilo problem – naprotiv, svet bi postao još nesigurniji. Bilo je imperatora koji su se dobrovoljno odrekli svojih carskih ovlašćenja, ali u istoriji nema te imperije koja se samovoljno odrekla svojih imperijalnih ambicija.

I bez Putina u Kremlju i Sija u Džongnanhaju, Rusija i Kina, čak i sa liberalnim, demokratskim vlastima, ne bi se odrekle svojih ciljeva niti bi prestale da štite svoje nacionalne interese. Ovde nije reč o ideološkom sukobu iz vremena Hladnog rata, već o sudaru nacionalizama – različite pozadine, naravno: američki proizilazi iz odanosti prema državi koja garantuje prava i slobode, dok su ruski i kineski deo državnog projekta nametnutog odozgo, kao nekada komunizam.

SOROKINOV DISTOPIJSKI ROMAN POSTAJE STVARNOST

Vladimir Sorokin nije mogao da pretpostavi da će njegov distopijski roman „Dan opričnika“, objavljen 2006. godine, pre Minhenske konferencije i velikog zaokreta Vladimira Putina, postati zastrašujuće blizak stvarnosti. U romanu, čija je radnja smeštena u 2028. godinu, alergično antievropski režim u Kremlju uz pomoć kineske tehnologije primenjuje srednjovekovne metode vladanja po uzoru na Ivana Groznog.

Nikolaj Patrušev, bivši šef FSB-a (naslednika KGB-a) i čovek iz najužeg Putinovog okruženja, pre početka invazije Rusije na Ukrajinu, optužio je Evropu da radi o glavi Rusiji još iz vremena Ivana Groznog: „Ruski car nije priznavao moralno i političko vođstvo Evropljana i oni su mu se osvetili tako što su ga optužili za zverstva i zločine, a ujedno su na taj način skrenuli pažnju svojim narodima sa unutrašnjih problema.“

Aluzija Patruševa je toliko eksplicitna koliko i groteskna, pogotovo onima koji su pročitali Sorokinov roman.

Direktor Karnegijevog centra „Rusija Evroazija“ u Berlinu, Aleksandar Gabujev, pominjući „Opričnike“ zapazio je da Putin u ime prijateljstva sa Kinom prekraja rusku kulturu, istoriju i običaje s ciljem da iskoreni vekovne veze ruskog naroda sa Evropom i proglasi Kineze za najveće prijatelje i najbliži narod. Rusi su gotovo preko noći strah od kineske invazije i snažan sinofobni sentiment transformisali u oduševljenost Kinom: kupuju proizvode „made in China“, idu na odmor u Kinu i šalju decu u škole kineskog jezika. Sam Putin je u lirskom zanosu, kao odgovor na srdačnost domaćina u Pekingu, iznenadio sve izjavom da se toliko divi kineskoj kulturi da članovi njegove porodice uče mandarinski jezik.

Sorokin zapaža da je Rusija uslovljena svojom enormnom veličinom: „Dimenzije, koje su uvek bile izvor imperijalnih mitova, falsifikuju percepciju stvarnosti. Taj ogroman prostor usisava sve, uništava i na kraju postaje važniji i od same države. Država se bori sa tim ogromnim prostorom, a narod je žrtveno jagnje u tom večnom sukobu. To je, u dve reči, metafizika Rusije.“

Autor „Dana opričnika“ kaže da je u postsovjetskoj Rusiji prošlost postala sadašnjost, a budućnost prošlost: „U današnjoj Rusiji vlada svojevrsna konfuzija istorijskih vremena, isparčanih i pomešanih. U crkvama se pojavljuju ikone sa likom Staljina, prikazanog kao sveca; Putina oslovljavaju kao cara ili imperatora, a obnovljeno je i sovjetsko priznanje Heroj rada.“