EU će morati da se naoruža – ili je neće biti

Dobro došli u CVI izdanje Georeporta na Velikim pričama. U ovoj epizodi stavljamo u fokus EU i činjenicu da se nalazi na najvažnijoj raskrsnici od Drugog svetskog rata.

Evropska unija je stvorena da ne bi bilo rata na Starom kontinentu, a sedamdeset godina kasnije EU se suočava sa činjenicom da, ako želi da sačuva mir i svoje vrednosti, mora da bude spremna za rat.

Bivši italijanski premijer i predsednik Evropske centralne banke Mario Dragi direktno je, bez upotrebe politički korektnog rečnika, saopštio liderima članica EU, evropskih institucija i evroparlamentarcima da, ako žele da Evropska unija preživi kao demokratska, liberalna i slobodna zajednica, mora da se reformiše što pre – i da se naoruža i kreira respektabilnu vojnu snagu. Nisu dovoljne kozmetičke promene ili verbalne akrobacije poput poslednje, kada je ime programa za naoružavanje EU promenjeno iz eksplicitnog „ReArm Europe“ u politički korektnije „Readiness Europe“.

Evropljani se suočavaju sa surovom istinom – mir, sloboda i demokratija koštaju. Na američki kišobran više ne može da se računa, i potrebno je napraviti izbor koji se u zapadnoj i centralnoj Evropi odlaže još od završetka Drugog svetskog rata: između glavne i sporedne uloge, rasta i propadanja, naoružavanja ili rata, snage ili slabljenja. Kontradiktorno je da evropske države imaju sve instrumente da budu subjekat geopolitike, a ponašaju se kao da su objekti – predati na milost planetarnim i regionalnim imperijama.

Elektrošok po imenu Donald Tramp, pored negativnih posledica, proizveo je i nekoliko kolateralnih benefita. U EU su konačno počeli da razmišljaju pragmatično i konkretno u tri sektora: bezbednost (vojska i naoružavanje), konkurencija (jedinstveno tržište i usklađivanje ekonomskih i fiskalnih politika) i geopolitika (proširenje i neophodni reformski proces za njegovu realizaciju).

Pred autokratskim i diktatorskim režimima, EU – odnosno Evropa – morala bi da se vrati svojoj istorijskoj ulozi i da ponovo bude ono što je bila vekovima: svetionik slobode i kontinent šansi za sve talentovane i sposobne ljude. Zato je borba za liberalno-demokratsko društvo fundamentalna, a ona ne može da se dobije bez naoružavanja i kreiranja zajedničkog odbrambenog sistema, stimulisanja i podrške jačanju nataliteta, okretanja ka ekonomskoj politici razvoja i investiranja, kao i kreiranja novih radnih mesta kroz razvoj novih tehnologija i preuzimanje rizika.
Alternative poput demilitarizacije, pacifizma, asistencijalizma, predostrožnosti i zadovoljavanja postojećim pravima i privilegijama vode ka kapitulaciji.

Novac za naoružavanje EU najmanji je problem – on je, uostalom, već obezbeđen (800 milijardi evra), plus pojedinačne investicije država članica. Ono što nedostaje jeste politička strategija, vojni planovi i koordinacija industrije. Takođe, treba regulisati i odnose u NATO-u. Države članice EU u NATO-u obavezale su se da zajedno garantuju 300.000 vojnika za Severnoatlantsku alijansu. Imajući u vidu aktuelan broj ljudi pod oružjem, EU nema dovoljno vojnika i za NATO i za svoju zajedničku odbranu.

Jedna od ideja jeste da pet-šest najvećih zemalja EU, ne računajući Španiju, koordinira svoje snage i formira zajedničku komandu koja ne bi bila glomazna kao NATO, ali bi bila otvorena za postepeno uključivanje novih članica. Apsurdno je misliti da se EU, ili neka njena članica, može braniti dok postoji 27 nacionalnih komandi.

Koordinacija ministarstava odbrane i komandnih lanaca neophodan je preduslov da EU u vojnom i odbrambenom smislu deluje kredibilno.

Veliki problem EU je raskorak između tendencije da NATO postaje sve više okrenut i fokusiran ka severoistočnim granicama, i odnosa snaga unutar same EU – odnosno različitih, a ponekad i dijametralno suprotnih viđenja prioriteta i pretnji za Stari kontinent. Činjenica je da su zemlje koje izlaze na Baltičko more mnogo više atlantske nego evropske – čak i sa Trampom u Beloj kući.

I pored toga što nemaju specifičnu težinu, ni vojnu, finansijsku ili industrijsku bazu poput država „starosedelaca“, upravo te zemlje u velikoj meri diktiraju evropsku političku agendu. Nije slučajno da je Estonka Kaja Kalas visoka predstavnica EU za spoljnu politiku, Letonac Valdis Dombrovskis komesar za ekonomske poslove, a Litvanac Andrijus Kubilijus čelnik novoosnovanog komesarijata za odbranu.

Ne treba potceniti ni rak-ranu evropskih vojski: na plate vojnika, oficira i osoblja odlazi, po pravilu, više od polovine vojnog budžeta – u Italiji čak 60 odsto. Primera radi, u SAD na plate otpada tek četvrtina budžeta Pentagona.