Nova politička geografija EU

„Volim mnogo Francusku, ali je volim previše da bih bio nacionalista“, čuvena je rečenica Albera Kamija, francuskog pisca, filozofa, nobelovca. Ako bismo sledili Kamijevu osvetljenu stazu, mogli bismo da zaključimo da u Evropi sve manje ljudi previše voli svoju zemlju. Čini se da nije moguće voditi politiku koja nije bazirana na treš ili fetiš nacionalizmu, koji se prodaje kao vrhunski patriotizam, a u multietničkim zemljama najveća etnička grupa ga često plasira kao „građanski koncept“.

Jačanje ekstremne desnice i agresivnog nacionalizma na Starom kontinentu ima tri, uslovno rečeno, oca: pogrešna imigrantska politika, maligna propaganda Rusije i cilj desničarskih snaga bliskih Trampovoj administraciji da zaustave proces federalizacije EU i da kreiraju Evropu nacija, gde bi od EU ostalo samo jedinstveno tržište i ništa više.

Nesposobnost tzv. mejnstrim vladajućih stranaka u EU da vode efikasne i svrsishodne imigracione politike, kao i nerazumevanje za najsiromašnije i najmanje obrazovane slojeve društva, koji imigrante vide kao nelojalnu konkurenciju na tržištu rada, privilegovanu grupu za socijalna davanja i pretnju za bezbednost, odnosno kao izvor kriminala, gurnuli su nekada tradicionalno levičarsko biračko telo u ruke ekstremne desnice.

Rusija već decenijama u ekstremnim desničarskim i radikalno levičarskim partijama vidi „korisne idiote“ za slabljenje EU i čini sve što je u njenoj moći, od logističke podrške i finansiranja do kampanja preko društvenih mreža i širenja lažnih vesti, da pojača nacionalističke i šovinističke pokrete u celoj Evropi.

Od povratka Donalda Trampa u Belu kuću, američka desnica, predvođena Ilonom Maskom, finansira i pruža svaku drugu pomoć svim nacionalističkim antievropskim strankama i pokretima.

Nacionalizam još uvek nije zavladao Evropom, ali ako se nešto značajno ne promeni u sledećih nekoliko meseci, Italija neće biti jedina velika članica EU u kojoj je na vlasti koalicija umerene, tvrde i ekstremne desnice.

Podsetimo, u Berlinu i pored svih teškoća diriguje Velika koalicija demohrišćana i socijaldemokrata, u Parizu su na vlasti liberali uz podršku umerene i proevropske desnice, u Varšavi vladu vodi desničarska, ali i izrazito proevropska Građanska lista premijera Donalda Tuska, a u Španiji je bila jedina levičarska vlada, sastavljena od umerene i radikalne levice, naravno, ne računajući Veliku Britaniju, koja nije deo EU.

U sledećih godinu dana Nemačka bi vrlo lako mogla da ostane jedina velika članica EU sa proevropskom vladom.

U Španiji ispitivanja javnog mnjenja jasno ukazuju na vrlo komotnu pobedu desnice i ekstremne desnice na sledećim izborima krajem novembra. U Francuskoj Marin Le Pen figurira kao veliki favorit pred predsedničke izbore u proleće sledeće godine.

Poljski premijer Donald Tusk ozbiljno rizikuje da izgubi izbore od koalicije klerikalno-populističke desnice Jaroslava Kačinjskog i ekstremne antievropske desnice, oličene u Konfederaciji, koja je, prema ispitivanjima javnog mnjenja, sve bliža Partiji pravo i pravda.

Melonijeva ima velike šanse da ostane premijerka, ali bi cena njenog reizbora mogla da bude kooptiranje nove neofašističke partije Nacionalna budućnost generala Roberta Vanačija.

Praktično, u celoj EU mogli bismo da imamo samo dve levičarske vlade, u Danskoj sa Metom Frederiksen i u Litvaniji. Ruku na srce, njima bi mogla da se pridruži Magdalena Anderson ako uspe da formira vladu u Švedskoj, dok su vlade Fica u Slovačkoj i Radeva u Bugarskoj samo na papiru levičarske, budući da i slovački i bugarski premijer imaju mnogo više desničarskih nego levičarskih stavova.

Sa novom političkom geografijom u Evropskom savetu, kojom bi dominirale evroskeptične desničarske snage, više ne bismo imali agendu čiji je cilj dublja integracija EU i eventualna implementacija agende Marija Dragija, već promenu političkog pravca ka tzv. Evropi nacija, a to znači, na srednji i dugi rok, pripremu za sukobe između evropskih zemalja nakon jednog veka mira i prosperiteta.