Nemačka postaje vojna sila (VIDEO)

Od ujedinjenja Nemačke, proglašenog u Versajskoj palati 1871. godine, upoznali smo šest različitih verzija: Drugi rajh, Vajmarsku republiku, Treći rajh, Zapadnu Nemačku vezanu za SAD, Istočnu Nemačku vazala SSSR-a, ujedinjenu Nemačku.

Sa Fridrihom Mercom rađa se nova, Nemačka kakvu do sada istorija nije upoznala: naoružana, a demokratska; jaka, ali ne destruktivna; lider, a ne hegemon; zaštitnica Evrope, a ne njena razorna bomba u grudima. Rečju, rađa se „evropska Nemačka”, slična onoj kako ju je zamišljao Tomas Man.

Ako su evropski problem Rusija i Kina sa njihovim neoimperijalnim projektom i Trampova Amerika sa neprijateljskim stavom prema EU, onda je Nemačka neizbežno ključni deo evropskog rešenja. Iluzorno je pričati o evropskom kolektivnom sistemu bezbednosti ili geostrateškoj autonomiji EU ako njen noseći deo nije Nemačka.

Od Merca se očekuje da napravi najveći zaokret posle Konrada Adenauera. Prvi posleratni nemački kancelar napustio je tzv. Sonderweg stazu po kojoj su Nemci imali specijalnu ulogu i poziciju u Evropi i čvrsto je locirao za evroatlantsku sferu.

Od nastanka Drugog rajha pa do slamanja Trećeg rajha, politička elita u Berlinu bila je ubeđena da Nemačka ne treba da pripada ni Zapadu ni Istoku i da treba da izgradi svoju geopolitičku sferu uticaja. Ta, kako su je Francuzi nazvali, „incertitudes allemandes” odvela je Stari kontinent dva puta u planetarne ratove.

Ruku na srce, Vili Brant je korigovao donekle Adenauerov pravac uvodeći varijantu zvanu „Ostpolitik” želeći da pacifikuje i normalizuje odnose i sa istočnim delom kontinenta kao što je bivši gradonačelnik Kelna uradio sa zapadnim delom Evrope.

Merc je od početka svoje karijere uvereni evroatlantista, ali je i racionalni političar koga su porazi izbrusili i učinili dalekovidim. Budući kancelar je među prvima shvatio da prva pobeda Donalda Trampa na izborima za Belu kuću nije bila incident u američkoj istoriji i u relacijama između SAD i EU. Tramp je samo naglo i bezobzirno ubrzao proces udaljavanja dveju obala Atlantika koji je počeo ranije.

Druga važna novina je da su u Berlinu postali svesni da kolektivni sistem odbrane Evrope, uključujući i Nemačku, ne može da bude građen sa Rusijom već protiv nje.

Budući kancelar ne boluje od zablude svojih prethodnika i dela establišmenta u Berlinu koji je u Saveznoj Republici gledao tzv. Zivilmacht (civilna sila). U svetu u kome nema više multilateralizma, bez američkog kišobrana biti „civilna sila”, ekonomski div i vojni patuljak, ne samo da nema mnogo smisla već je i samopovređujuće, a to važi za Nemačku koliko i za EU u celini.