Navaljni, kraj sna o lepoj Rusiji budućnosti

Dobro došli u XXXIX epizodu Georeporta na Velikim pričama. U ovom izdanju tema je Aleksej Navaljni i kuda ide Rusija posle njegovog ubistva.

Postoje male šanse, matematičari bi rekli teorijske, da ubistvo Navaljnog promeni nešto u ruskoj politici a kamoli da pokrene široke narodne mase i dovede do promena. Par hiljada ljudi okupljenih na sahrani Navaljnog u Moskvi govori da su medijski mrak i strah gotovo podjednako veliki i paralizujući. Smrt Navaljnog bi mogla da uđe u istoriju kao momenat u kojem je Ruska Federacija prešla „Rubikon” od autoritarne u totalitarnu državu.

Put u pakao je često popločan najboljim željama. Osobe koje su u najboljoj veri otvorile pregovore za razmenu Navaljnog za Vadima Krasikova – profesionalnog ubicu ruskih tajnih službi, osuđenog na doživotni zatvor u Nemačkoj zbog likvidacije Zelimhana Hangošvilija, lidera čečenskih separatista sa gruzijskim pasošem – nisu imale dobru procenu.

Ruski predsednik Vladimir Putin verovatno nije toliko bezosećajan kao što je bio Josif Staljin. Za razliku od Staljina koji je odbio da razmeni zatočene nemačke generale za zarobljenog sina u Drugom svetskom ratu, nije isključeno da bi da se radilo o njemu bliskoj osobi pristao na razmenu.

Međutim, koliko god Krasikov bio deo porodice ruskih obaveštajnih službi, i veliki patriota kako ga je definisao Putin, nije bio vredan Navaljnog. Drugim rečima, režimu u Kremlju više je smetao Navaljni na slobodi nego Krasikov u zatvoru.

U Rusiji nije moguće biti “ruski” Nelson Mandela. Aparthejdski režim Južnoafričke Republike bio je manje surov prema političkim zatvorenicima od ruskog, što je omogućilo Mandeli da preživi 27 godina iza rešetaka i da se trijumfalno vrati na slobodu i zatim postane prvi demokratski predsednik Južnoafričke Republike.

Kobna greška je bila otvaranje pregovora o razmeni pred predsedničke izbore. Pregovarači nisu shvatili razliku između dobitka koji je donosilo oslobađanje Krasnikova i potencijalnog gubitka i opasnosti koje bi proizvelo oslobađanje Navaljnog po Kremlj. Naravno, ne treba zaboraviti ni ego predsednika Rusije i njegovu osvetoljubivost za koju smo dobili seriju dokaza. Nije bez razloga bivša nemačka kancelarka Angela Merkel, u jednom razgovoru sa nekadašnjim američkim predsednikom Barakom Obamom, rekla da je Putin čovek prošlog veka.

Dostojevski je kroz usta kneza Miškina u „Idiotu” poručio da će „lepota spasti svet”. Da, lepota će spasti svet, ali u Rusiji se vlast čuva uz upotrebu moći i surovih metoda. Velika većina Rusa mnogo više zamera vladarima kada su slabi, pragmatični, popustljivi. Preferiraju jake, tvrdoglave i bezobzirne “careve” jer u njima vide otelotvorenje Rusije i njene moći.

Na Zapadu često analiziramo stanje u Rusiji koristeći evropski sistem vrednosti i gledamo je kroz prizmu zapadnih parametara. Velika greška! Ono što se u Evropi smatra slabošću u Rusiji je snaga, ono što je Rusiji ispravno u Evropi je pogrešno i obratno. Zapad je baziran na maksimi Francuske revolucije „bratstvo, jednakost, sloboda”, a Rusija na krilatici Nikolaja I „autokratija, pravoslavlje, nacija” (istini za volju, rodonačelnik maksime je ministar obrazovanja Sergej Uvarov). U Rusiji je kolektivitet iznad pojedinca, u Evropi je građanin merna jedinica svega.

Ruska televizijska zvezda, ili ako hoćete moskovska verzija Takera Karlsona, i naravno omiljeni Putinov voditelj-novinar, Vladimir Solovjov, trijumfalno je izjavio u svom talk show programu, na prvom kanalu ruske nacionalne televizije, da treba odati priznanje Borisu Nadeždinu jer zahvaljujući njemu imaju spisak izdajnika Rusije.

Nadeždin je bivši saradnik Borisa Nemcova i pokušao je da učestvuje na predsedničkim izborima kao kandidat dela Rusije koja ne podržava invaziju na Ukrajinu. Za njegovu kandidaturu je stavilo potpis preko 105.000 građana (potrebno je 100.000 potpisa da bi se trčalo za Kremlj), ali to nije bilo dovoljno pošto je nadležna komisija pronašla oko deset hiljada nevažećih potpisa i izbacila Nadeždina sa izborne liste.

Putinov režim, u zavisnosti od procene opasnosti političkog protivnika, reaguje na četiri načina: birokratski, pravosudno, geografski i fizički. Primer za birokratsku eliminaciju je Boris Nadeždin koji je izbačen iz predsedničke trke pre par dana. Pravosudni sistem je Putinova “longa manus” i u ruskim zatvorima se nalazi na stotine političkih oponenata među kojima je i Vladimir Kara-Murza. Geografska eliminacija podrazumeva primoravanje na egzil što je bio slučaj sa Kasparovim i Hodorkovskim. Na kraju dolazi fizička likvidacija, od Aleksandra Lebeda preko Borisa Nemcova do Alekseja Navaljnog.

Koliko Putin ne podnosi bilo kakvu ozbiljniju konkurenciju pokazuje izbor kandidata kojima je dozvoljeno da učestvuju u predsedničkoj trci: Vladislav Davankov je potpredsednik Dume i član je partije “Novi ljudi” koja je privezak Putinove “Ujedinjene Rusije”, Leonid Slucki je predsednik odbora za međunarodne odnose u Dumi i član Liberalno-demokratske partije pokojnog Vladimira Žirinovskog, i Nikolaj Haritonov, komunista sa sklonošću prema luksuzu, posebno prema skupocenim automobilima i hotelima sa pet i više zvezdica.

Rusija pokušava da menja svoje vladare samo kada izgubi ratove ili kada oni pokažu slabosti. U prvom slučaju se događaju revolucije, u drugom dvorske ili zakulisne spletke. Putin još uvek nije izgubio rat, a teško da će pokazati slabost, što je na svojoj koži iskusio i pokojni Prigožin i svi oni koji su podržali prošlogodišnji marš vagnerovaca ka Moskvi.