Dobro došli u LXXIX izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi se vraćamo Srbiji, njenim evropskim integracijama, odnosima između Beograda i Brisela, razlozima zašto EU nije zauzela jasan stav prema protestima, ko i zašto koči napredak Srbije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, ulozi Rusije i Kine, a daćemo odgovor i zašto Srbija gleda sa visine na ubrzano približavanje Crne Gore članstvu u EU a sa velikim podozrenjem i strahom evidentno ubrzanje evropskih integracija Albanije.
Godinama su ruski propagandisti u Srbiji širili priču da Srbija bira između Kosova i članstva u EU, kao da se može birati između onoga što je izgubljeno i nečega što nije dobijeno. U suštini pravi izbor je sve vreme između integracije u kontinent kojem Srbija pripada i puta za status ruske gubernije (Tomislav Nikolić ipse dixit) ili kineske provincije, to jest ruske ili kineske eksklave u EU i NATO okruženju.
Cilj evropskih institucija, od Saveta EU do Evropske komisije, jeste da predupredi scenario po kojem bi Srbija postala ruska ili kineska eksklava na Starom kontinentu. U Briselu se nalaze između čekića i nakovnja: s jedne strane su članice koje pod direktnom pretnjom ruske agresije nemaju razumevanja za rusofilsku vlast u Beogradu, a sa druge stoji imperativ da EU ne dozvoli da Srbija postane meki trbuh Evrope odakle će Rusija i Kina moći da ugrožavaju interese Unije ili jednostavno bude remetilački faktor.
Evropska komisija se ponaša posebno pragmatično prema Srbiji i njenoj vlasti jer percipiraju da nije moguće ostvariti napredak u procesu integracija Srbije u EU zbog blokade najmanje devet članica Unije i „guraju“ ono što može da se uradi, uglavnom preko tzv. Plana rasta i kroz implementaciju prethodno postignutih sporazuma. Drugim rečima, u Briselu pokušavaju da primene taktiku koja na italijanskom glasi: „fare buon viso a cattivo gioco“, odnosno ulepšati stvarnost i učiniti je prihvatljivijom i manje konfliktnom.
Odlazak predsednika Srbije Aleksandra Vučića na vojnu paradu u Moskvu 9. maja povodom obeležavanja osamdesete godišnjice pobede nad nacističkom Nemačkom zakucaće poslednji ekser u kovčeg evropskih integracija Srbije. Blok država koje imaju izlaz na Baltičko more, plus Holandija, već su stavile do znanja, u više navrata, vlastima u Srbiji i onima koji bi da pomognu Beogradu unutar EU, da nema svrhe da ih vuku za rukav, promene stava prema evropskim integracijama Srbije neće biti.
Ulazak Crne Gore ruši narativ da EU ne želi Srbe budući da se na čelu crnogorske vlade i skupštine nalaze etnički Srbi, Milojko Spajić i Andrija Mandić. Pošto ne mogu da zaustave proces pristupanja Podgorice Uniji – iz Brisela i drugih važnih prestonica su stigla ozbiljna upozorenja da se Beograd uzdrži od takvih poteza – propagandna režimska mašinerija će krenuti u omalovažavanje i podsmevanje uspehu Crne Gore. Na taj način će pokušati da kamufliraju veliki poraz srpske spoljne politike.
Kontraproduktivna i krajnje štetna spoljna politika Srbije od raspada SFRJ, bazirana na antievropskom i antizapadnom obrascu kamufliranom kroz floskulu „četiri stuba“, doživeće svoju kulminaciju ulaskom Crne Gore i Albanije u članstvo EU. To će biti spomenik svima koji su kreirali takvu politiku, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, sa jedinim izuzetkom Zorana Đinđića. U normalnim zemljama ti ljudi bi završili na stubu srama ili bi bili osuđeni na „damnatio memoriae“, ali Srbija je sve samo nije normalna zemlja. Miloševićev režim je bio nesreća i zlo, Vučićev je farsa a sledeći će biti tragedija ako građani Srbije ne nauče lekciju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
