U razgovoru sa Marinom Fratucan, Šušljik govori o tome kako se odnosi prema starenju i promenama koje donose godine, kako ličnim, tako i društvenim. O povratku pozorištu, o ulogama koje sada bolje razume, ali i o tome zašto sloboda nije uvek laka stvar.
„Sloboda, nije to baš lagodna stvar. Sloboda u smislu da ti sad jednog dana kažeš: ‘Dobro, ja bih nešto da radim’. To jeste sloboda, ali to je i jedan veliki ponor, velika rupa iz koje ti moraš da iščupaš razloge za to, energiju i tako dalje. Ta sloboda je opterećujuća sloboda i ona, ako već barataš slobodom, postaje na neki način ropstvo, jer nema ničeg crno-belog.“
Poseban deo razgovora posvećen je njegovom naglom odlasku u Bocvanu krajem devedesetih, kada je ostavio uloge i pozorište, otišao u pustinju i završio na roštilju srpske zajednice. Tamo, u kući u Africi, na fiksni telefon zvao ga je Sergej Trifunović.
Šušljik se dotiče i Đinđića, vere, nacionalizma, Ćosića, Kiša, memoranduma, zloupotrebe velikih ideja, kao i ulice na kojoj se ljudi dele na one koji su „za“ i one koji su „protiv“. Osim priča o našem društvu (i ovdašnjim društvima), Šušljik priča i o ličnijim stvarima – o roditeljstvu i vaspitanju.
„Ma koliko sad teško bilo biti roditelj, teško je biti i dete. Teško je biti tinejdžer…. Mislim da smo mi to oko vaspitanja sada mnogo nabudžili. Ranije je to bila funkcija nekih drugih. Bilo je i ako si nevaspitan, onda si bezobrazan. Ali nije bilo kao sad gde imamo parče vaspitanja, pa onda imamo ručak. Bilo je nekako – živeo si.“
U novoj epizodi podkasta Šušljik priča i o klaviru koji stiže posle 5. oktobra, o ovdašnjem brlogu, povratku pozorištu i osećaju da mu se „vratio šut“, ali i tome da se čovek u godinama ne menja iznenada.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
