“Semper idem” je poezija, “Efemeris” je pornografija

Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.  

***

Kao i sve dobričine i nenametljivci, nedovoljno ozbiljno shvaćeni i čitani Ćamil Sijarić negde je napisao (ili negde rekao) da je “za čovjeka najbolje da samo sjedi i puši”. Koliko je to dobro – i koliko kratkotrajno kad je moguće – znam iz davnog ličnog iskustva.

Na letnjem raspustu između prve i druge godine moje isprekidane gimnazije – koja mi je teže padala nego kasniji vojni rok u JNA – koji se (subjektivno) beše otegao u “vrednosti” današnjih devet meseci, ustajao bih rano ujutru i odlazio u užički Veliki park (koji zavređuje posebno pismo), onda dalje niz Đetinju, pronalazio neko lepo, tiho mesto – kakvih na tom takozvanom potesu ne manjka – tu seo i satima samo sjedio i pušio.

Malo je reći da sam se izvanredno osećao tokom tih letnjih samo sjedenja i pušenja. Povremeno su to bila prava polumistična stanja spokoja, blago pomućenog slutnjom da to neće dugo potrajati. Kao što i nije potrajalo.

Ali su mi se ta stanja spokoja, vrlo visoki stepen koncentracije – koji se površno naziva “inspiracijom” – s vremena na vreme vraćala i u kasnijim godinama, ponekad u okolnostima i u mentalnim uzburkanostima od kojih se moglo očekivati sve samo ne spokoj, pogotovo ne mistični; “mističnim” ga zovem u nuždi, u nedostatku odgovarajuće reči.

Pojam “mistično” je isprva bio precenjen, potom bagatelisan (ako ne i ismejan) i na kraju uvaljan u ezoterijsko-mistifikatorsko blato. Stvar je u tome što u autentično mističnom nema ničeg “mističnog”, ničeg “skrivenog”, nikakvih nesagorivih kupina, nikakvih vizija, nikakvih svetlosnih tunela, nikakvih epifanija.