Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Da odmah odgovorim ma pitanje s kraja tvog pisma inače ću zaboraviti: stanovnik Bajine Bašte se zove “Bajnobaštanin”. Ne Ba-ji-nobaštanin, pogotovo ne “Bajinobaštanac”, kako ćeš često čuti u Beogradu, u kome ćeš, takođe, čuti da je neko iz “Kremne”, a ne iz Kremana.
Ima na ovom svetu, Miljenko dragi, previše stvari, ljudi i pojava sa kojima se teško mirimo, na koje ne možemo da se naviknemo, na koje ne treba ni da se navikavamo. Filip Rot je to lepo sažeo u ironičnoj rečenici: “Ljudi stalno umiru, a mi nikako da se na to naviknemo.” Kolikogod predvidive i neizbežne bile, loše stvari uvek izazovu šok ili – u boljem slučaju – pomute radost života i pokvare raspoloženje, kojih ionako nema previše.
Vidim, recimo, da ti nikako ne uspevaš da se navikneš na Tompsona, koji se etablirao kao neka vrsta estradnog oca hrvatske nacije, nekakav turbofolk Ćosić. Pazi, međutim, sad: ako ne možeš da se navikneš na Tompsona – taman posla da se navikavaš – zašto ne pokušaš da se odvikneš od njega. To u tvojim godina još uvek nije lako (opet onih trinaest godina razlike). Kad sam bio tvojih godina – kad je to bilo, 2012 – još sam manje nego ti (koji si mnogo uzdržaniji) uspevao da se odviknem od frustracija ovdašnjim tompsonima koji su – uvek ću to naglašavati – toksičniji od g. Perkovića otprilike onoliko koliko su beogradski nužnici zasraniji od zagrebačkih.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
