Seksizam, rasizam i ksenofobija iza Nobelove nagrade

U jednom od svojih prethodnih tekstova konstatovao sam: “Nauka je naše ogledalo u kome se jasno vidi koliko smo napredovali kao civilizacija, sa onoliko grešaka koliko ih imamo i mi sami jer upravo smo mi ti koji tu nauku pišemo.” Isto važi i za najprestižnije dostignuće kada je nauka u pitanju – Nobelovu nagradu. Kao ni bilo koju druga, ni ova nagrada nije pala s neba od nekog bezgrešnog božanstva već je dodeljuju ljudi (komisija Švedske akademije nauka), a ljudi su “kvarljiva roba” i dosta toga karakterističnog za određene delove razvoja naše civilizacije (rasizam, seksizam, ksenofobija itd.) može se videti u kontroverzama vezanim za dobitnike ovog priznanja. Krenimo redom.

Najočigledniji primer je seksizam. Iako se naučnici često smatraju najinteligentnijim delom svake populacije, fantastično je koliko kolektivno umeju da budu “zatucani” kada su žene u pitanju (neki podsvesno ali većina vrlo namerno). Istorija nauke je istorija žena koje su dale izrazit doprinos a zauzvrat nisu dobile nikakvo priznanje. Koliko prošle nedelje sam pisao o mikro-RNK za čije su otkriće ove godine nagrađeni Viktor Ambros i Gari Ruvkun.

Ono što nisam pomenuo, a oko čega se digla velika prašina u krugovima onih koji su upućeni u molekularno-biološka istraživanja, jeste da Ambrosova žena, Rozalind Li, koja je bila prvi autor rada koji se citira u obrazloženju Švedske akademije nauka i koautor brojnih drugih radova sa Ambrosom, nije bila među dobitnicima.