Kakva je budućnost za mikro-RNK posle Nobelove nagrade

Iako vam je, danas, dvostruki heliks („uvijene merdevine“) dezoksiribonukleinske kiseline (DNK) dobro poznata stvar, koju ste sigurno zapamtili čak i ako niste pažljivo pratili na časovima biologije, verovatnoća da ste čuli za mikro-RNK, otkriće koje je svojim autorima ove godine donelo Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, nije baš visoka. Zašto je onda ovo otkriće dovoljno značajno da bi zaslužilo tako veliko priznanje? Hajde da se podsetimo osnova.

Dezoksiribonukleinska kiselina je nosilac genetičkih informacija i predstavlja „građevinski plan“ na osnovu koga će biti izgrađen vaš celokupni organizam. Ovde se takođe nalaze informacije koje će u velikoj meri odrediti vaše ponašanje – većina preferenci koje imate u životu su genetski determinisane. Kod ljudi je celokupna DNK raspoređena na 46 hromozoma (23 od majke i 23 od oca) i kada bi se ova DNK razmotala, njena dužina bi bila oko dva metra (postoje razne procene kolika je dužina DNK u čitavom ljudskom telu ali je red veličine neosporan – milijarde kilometara, dovoljno da se razvuče preko čitavog Sunčevog sistema nekoliko puta).

Ono što je još impresivnije jeste da su ta dva metra DNK u svakoj ćeliji smeštena u njenoj centralnoj organeli koja se naziva jedro i čiji je prečnik svega 5-10 mikrometara (milioniti deo metra). Da bi ovo bilo moguće, DNK mora da bude vrlo gusto spakovana (sklupčana) ali tako da omogućava pristup ćelijskoj „mašineriji“ koja vrši kopiranje informacija (DNK-DNK) koje je neophodno za ćelijsku deobu kao i prepisivanje informacija na RNK (drugu osnovnu vrstu ribonukleinskih kiselina u ćeliji) što je od fundamentalnog značaja (između ostalog) za sintezu proteina koji su osnovni gradivni blokovi svake ćelije (RNK takođe može da bude osnovna genetička informacija kod nekih virusa, svakako su vam najpoznatiji koronavirusi i grip).