Prvi put s ćerkom u Sivom domu

Možda će vam se učiniti da je ovo prilično neveseo tekst.

Možda stvarno i jeste.

Ali šta je tu je. Nije trebalo da tako bude.

Živimo u vremenima gde je breme vaspitanja sopstvene dece praktično stoprocentno svaljeno na nikad natovarenija leđa roditelja. Kada kažem “breme vaspitanja”, mislim zapravo na “breme opiranja” svima ostalima koji daju sve od sebe da vašu decu vaspitaju bolje i pre od vas samih.

Možda je tako bilo oduvek, samo je sad najgore. Ali ja nikada pre nisam bio roditelj. Niti ću to ikada ponovo biti.

Što nas dovodi do “Sivog doma”, legendarne jugoslovenske serije. Sa kojom moja ćerka (a i moj sin, koji još uvek nije na uzrastu da može i treba da gleda to) praktično nema nikakvu šansu da se ikada sretne. Ona ne gleda televiziju, a sumnjam i da ima elementarno znanje o tome šta je to “TV program”, a još manje šta je to “nacionalna televizija” i šta tu treba da se emituje. Njen popkulturni život je na sto drugih lokacija.

S druge strane, a vi me ispravite ako grešim, od belih lađa srećnih ljudi koji i dalje žive bolje živote, mislim da nema šanse da neko reprizira seriju kakva je “Sivi dom” i isturi je u neki udarni termin, sa davanjem ondašnjeg i današnjeg kulturnog konteksta. Negde na nekim torentima (obično u stranoj zemlji, kako i stigoh do nje) ta stvar egzistira kao kulturno dobro naše (bivše) zemlje, na izvol’te onima koji znaju za nju. I imaju potrebu za njom.

Tako smo stigli do trenutka u kome sam ja pomislio da moja ćerka treba da pogleda ovu seriju koju sam ja, istina nešto mlađi nego što je ona sada (jer su takva vremena bila), gledao iz nedelje u nedelju, oduševljen njenom mračnom pričom i markantnim likovima, koji su bili tako daleko od bezbrižnosti Beograda sredine osamdesetih.

Ova priča i ovaj moj “vaspitni eksperiment” nemaju kraj kakvom se možda nadate, ali barem sam probao.