Razgovore je uvek započinjala veličanjem životne hrabrosti. Oboje smo znali da je nema dovoljno. Upravo zbog toga ništa u njenom životu nije izgledalo kako je očekivala. Uporno je ponavljala da želi da se vrati sebi, iznova se pitajući da li je to vreme, kad je bila svoja, predaleko iza nje.

Već na prvoj seansi rekla je da želi da isplovi iz svog života, na otvoreno i široko more. Zato joj treba barka koja može da izdržati talase, po nju je došla. Godine navika sprečavale su je da to sama učini. Tumarala je utabanim stazama, trošeći vreme sopstvenog života. Godine su se mirno i dosledno kotrljale. Pomisao na starost kraj njega izazivala je zebnju.

Spadala je u žene kojima je značilo da uvek budu voljene. ,,Ja nisam žena za iza zavese, volim scenu“, govorila je. Prvih godina zajedničkog života on joj je to  zaista poklanjao.

Međutim, prerano naviknut na nju, nije ni primetio kad je zaljubljenost iščezla. Muka je kad zaljubljenost u ljubav ne preraste. Opsednut poslom i životom mimo nje, strpljivo je skupljao stvarčice života koje su mu postajale važnije.