Da li je anestezija društveno prihvatljiva?

Lakše je otići nego ostati.

Lakše je promeniti prostor nego smisao.

Lakše je izbegavati nego suočiti se.

Poslednjih godina, gotovo neprimetno, razvio se jedan osoben vid odbrane od svakodnevice. Odbrojavamo sate do putovanja, do produženog vikenda, do kratkih izmicanja iz sopstvenog života. Krunimo bezimene, nikad upamćene dane kako bismo dočekali redak beg iz sopstvenog života. Trpnja je uvek podnošljiva kad nam se čini da ima rok trajanja. Znamo da ćemo se na nekoliko dana izmestiti, promeniti vazduh, ritam i pogled kroz zamagljeni prozor sobe. Poigravamo se nestrpljivom nadom iščekivanja nadolazećeg, novog i željenog. Večiti komad deteta u odraslom čoveku.

I zaista, u tom kratkom prekidu osetimo olakšanje, kao da se nešto promenilo. Kao da smo postali neko drugi. Da smo lagani, što bi mnogo mlađi od mene rekli. A onda se, gotovo neprimetno i bez muzike za ispraćaj, vraćamo istim odnosima, istim obrascima, istim unutrašnjim razgovorima. Da čekamo novo odbrojavanje. Listanjem fotografija i ponavljanjem istih uspomena različitim ljudima, kratki izlet iz života produžavamo za još koji dan.

Putovanja sama po sebi nisu problem. Naprotiv. Nisu ni jedini način samozavaravanja begom. Problem nastaje onda kada kretanje postane zamena za promenu. Kada nas sam čin izmicanja od sopstvenog života umiri dovoljno, pa zanemarimo sva neprijatna pitanja koja nas po povratku sačekaju.

U Kamijevoj priči “Preljubnica”, žena na trenutak izlazi iz sopstvenog života. Susret sa drugim prostorom, drugačijim nebom i tišinom donosi joj dah slobode i slutnju da je moguće drugačije postojanje. “Otvarala se noći, samoći, tišini, zvezdama.” Povratak je, međutim, brz i tih. Vraća se mužu, izvoru svoje unutrašnje pustoši, dok on čak i ne primećuje ništa, jer se, spolja gledano, zaista i nije dogodilo ništa. Sve što se dogodilo, unutra se dogodilo.