Kolarac, subota 14. oktobra 1972. godine, ispred dvorane se tiska hiljade ljudi, nemaju svi ulaznice, pokušavaju da uđu u dvoranu i čuju do tog dana nezamisliv koncert u Beogradu. Ulazim sa svojim ocem, stiskamo propusnice odštampane na običnom papiru, dobro se sećam te plave boje.
Hodnici Kolarca su zakrčeni ogromnim kutijama za instrumente poput kontrabasa i violončela. Ulazimo i smeštamo se na stepenice balkona, sa desne strane. Stojimo, nemoguće je sesti, prevelika je gužva.
Orkestar izlazi na scenu, gledam flautistu i srce mi nemirno lupa, hoće da iskoči. Da, to je James Galway o kome smo samo čuli do tada. Muzičari Berlinske filharmonije nam deluju kao divovi na sceni dvorane koja toliko puno znači u životima svih onih koji su naklonjeni muzičkoj umetnosti u tadašnjoj Jugoslaviji. Na sceni se pojavljuje on – jedan jedini Herbert fon Karajan. Svi su odmah na nogama, aplauz traje beskonačno, generacije poklonika muzike su dugo čekale taj trenutak. Maestro podiže ruke, čuje se rezak akord celog orkestra, u c-molu, započinje uvertira Koriolan.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
