Živojin Pavlović, versatilan, kontroverzan i vazda vitalan filmski reditelj i pripovedač, kraj države, u kojoj je stvorio impresivan korpus proze i celuloida, doživeo je tragično, baš kao i početak i sredinu. Pozni deo Pavlovićeve karijere vezan je za kratkotrajnu slovenačku fazu, a zatim i za neku vrstu produženog crnog talasa tokom osamdesetih kada su glavni narativi umetnosti bili u koliziji sa stvaralaštvom ovog umetnika.
“Zadah tela” (1983) i “Na putu za Katangu” (1987) nastavljaju poznate zaplete o pojedincu kamijevskih dilema u lokalnoj borbi za dostojanstvo i dignitet, međutim, labudove pesme “Dezerter” (1991) i “Država mrtvih” (1997–2002) svode suštinske Pavlovićeve dileme o raspadu lokalnog i globalnog, duše i države, ljudskosti i beznađa.
Kao izvanredan svedok uspona konfuznih ideala nove države kao i njenog potpunog urušavanja, Pavlović je i svoj život i svoju karijeru skončao na nejasan, nepotreban i tragičan način. Niko nije ni mogao da nasluti da će omamljujuće crnilo “Kad budem mrtav i beo” (1967) biti još crnje i beznadežnije.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
