U malo kojoj profesiji postoji tako brutalna konkurencija kao što postoji među umetnicima. Ima ih na milione, a samo nekolicina je “izabrana”. Sećamo se samo onih najblistavijih, najgenijalnijih. Ali šta bi od te nekolicine najtalentovanijih bilo da nema miliona koji, mislimo mi, nisu talentovani?

Pre neko veče sam bio na pozorišnoj predstavi u jednom malom pozorištu u centru Beograda. Četiri glumca, dva muškarca i dve žene, napravili su predstavu zasnovanu na priči koju je napisao jedan od njihovih kolega. I mogu vam reći da uopšte nije bila dosadna; bilo je tu i dinamike i iznenađenja, bez histerisanja i vikanja koje često ume da umori gledaoca. Međutim, dijalozi, gluma, pa i sama priča – bili su veoma slabi, i sve je mirisalo na improvizaciju, čak i na amaterizam. Više je ličilo na studentsku predstavu nego na predstavu profesionalaca.

Da sam ovoj predstavi prisustvovao pre, recimo, nekoliko godina, verovatno bih napustio pozorište ne sačekavši kraj. Ili bih, u slučaju da ipak odlučim da ostanem do kraja, posle prijatelju satima kritikovao glumce, dijaloge, scenario. Verovatno bih mu rekao da smo upravo gledali lošu predstavu u kojoj glume loši glumci. I uopšte ne bih oklevao da, onako beskrupulozno, pomenem Pitera Bruka ili Vilema Dafoa, jer mi oni, pazite sad ovo, nikada nisu pokvarili veče. Pa bih onda i ove “loše glumce” još uporedio s pomenutim divovima. Što mu dođe kao da taksistu krivim što nije Sena, ili vlasnika obližnje birtije što nije Gordon Remzi.