Kada se u jednom od najboljih filmova u ovom veku koji nije dobio Oskara, “La La Land”, glavna junakinja, glumica u potrazi za projektom, Mia Dolan (Ema Stoun), pojavi na zabavi na kojoj mora da se pojavi ne bi li bila na oku holivudskim “facama”, gledaoci imaju prilike da čuju sledeći isečak iz razgovora.
“Na čemu radiš?”
“Zlatokosa iz perspektive medveda.”
I to je samo tako, jedna scenica, naizgled samo prstohvat komedije u filmu nabijenom emocijama, međutim, samo naizgled.
Bilo je i tada, a naročito sada, jasno da je to trend koji je došao da ostane. Ne “La La Land” – njegovu veličinu i značaj publika još nije do kraja razumela, ali tako je sa svim velikim ostvarenjima, prosto, potrebno je vremena da se ljudi naviknu, a potom i shvate – nego, dakle, to rečeno u tom nasumičnom razgovoru na nasumičnoj zabavi.
“Zlatokosa iz perspektive medveda”. Zašto?
Tih je godina (možda mrvu ranije) Holivud započeo trend rimejkova, nastavaka, prikazivanja omiljenih likova na jedan drugačiji način koji komunicira sa savremenim trenutkom, ali isto tako gađa generaciju kojoj su te priče i ideje, ono što se vezuje za mladost i detinjstvo.
Gledali smo Grdane, Pepeljugu, gledali smo “Star Wars” nastavke, gledali smo “Sex and the City” u filmskom formatu. Nismo sve voleli, ali smo gledali, pričali i komentarisali.
“Nema veće boli nego sećati se srećnih dana u nesreći”, kaže Dante, odnosno, kaže Frančeska u petom pevanju Danteovog “Pakla”. Izgleda da ni Dante, a ni Frančeska nisu čuli za “nostalgiju”.
Šalu na stranu, ali nostalgija zaista otključa neka osećanja i sećanja koja ste i zaboravili da su postojala.
Na primer, s kim ste bili kad ste gledali originalnu verziju nekog filma, ko vam je rekao da ga gledate, sa kim ste prvi put pričali o njemu. Otključa porodične večeri i večere. Otključa ljude koji više nisu sa nama iz različitih razloga. Otključa smeh.
Otključa i suze, a onda opet samo tako nestane, čekajući novog reditelja ili scenaristi, a najčešće producenta, da je opet iskoristi kao osnovu svog novog filma.
Ovih dana tako milenijalsi najviše uživaju u fotografijama sa seta filma “The Devil Wears Prada 2”. Porede, komentarišu, prave kolaže i oduševljavaju se Meril Strip koja 20 godina kasnije i dalje izgleda kao Miranda Prisli. Samo malo bolje obučena.
Kada su se na setu pojavile i Emili Blant i En Hatavej, TikTok, Instagram i X su pričali samo o njima. I dalje pričaju. Fotke sa seta, snimci, analiza garderobe, sve ih zanima. Okej, sve nas zanima.
“Devil wears Prada” iz 2006. godine je ključan film za sve one (okej za sve nas) koji su voleli modu, voleli sve ono što “Vogue” predstavlja i imali DVD sa svim epizodama serije “Sex end the city”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
