Uvek ćemo voleti Kejt Vinslet

“Anđelina Džoli i Bred Pit”, pisalo se u leksikonima ranih dvehiljaditih kao odgovor na pitanje “omiljeni glumac/glumica?” Uglavnom.

Tad je, nekad, generacija rođena ranih devedesetih gledala, verovatno, “Mr. and Mrs. Smith” zbog čega se zainteresovala za ono što je nastajalo ranije, za Laru Kroft, uglavnom, ali i za “Fight Club”, “Snatch”, “Seven Years in Tibet”. Uglavnom. Taj je izbor, nekako bio očekivan, prvoloptaški, Bred i Anđelina, 1/1.

Međutim, bilo je i onih odgovora koji nisu na prvu loptu. Već, barem, na drugu. Ti odgovori su bili odgovori onih koji su se sa filmovima koji nisu namenjeni isključivo deci susreli nešto ranije. Na primer, onih koji su, ispostaviće se kasnije u nekim razgovorima, kao jako mali, recimo, gledali, “Romeo + Juliet” Baza Lurmana. A naročito onih koji su kao, takođe ne baš u adekvatnom uzrastu, gledali “Titanic” Džejmsa Kamerona. Te su osobe imale drugačiji odgovor na pitanje “omiljeni glumac/glumica?”. I taj je odgovor glasio Leonardo di Kaprio i Kejt Vinslet.

U Di Kaprija su svi, naravno, bili zaljubljeni. Eventualno su želeli da budu Di Kaprio, ali bilo je u toj želji, čini se i neke naivne zaljubljenosti. Sa Kejt Vinslet je bilo drugačije. Prvo, jako teško se izgovaralo njeno prezime. Pisalo se još teže. U tom je smislu, “omiljena glumica”, nekako, dolazila uz omiljenog glumca. Njegov “plus jedan”. Kada se tome pridoda i činjenica da su je mediji, to jest “mediji” doslovno maltretirali, da su joj brojali kilograme, analizirali garderobu, da se u vestima koje su stizale ovde o njoj uglavnom pisalo negativno vrlo brzo nakon filma o najčuvenijem brodu na svetu, nimalo ne čudi to što se doživljavala kao Di Kapriov “plus jedan”. Osoba koja se dopisuje uz njegovo ime ako ne želite da upišete Anđelinu i Breda jer svi pišu Anđelinu i Breda.

Srećom, ova pomenuta generacija, rođena devedesetih, koja je volela film, dobila je u nekom trenutku i Internet. Ali ne onaj na minute. Ili onaj koji je podrazumevao da drugi ukućani ne mogu da pričaju fiksnim telefonom kada ste vi na Internetu. Već nešto slično ovom koji imamo i danas. Ne po brzini, naravno, ali po principu neograničenosti. Elem, taj i takav Internet omogućio je toj generaciji da se dodatno obrazuje u “filmskom” smislu.

Pa onda i u svakom ostalom.