Nije u redu “ozvučiti” prijateljstvo i privatne razgovore, ali mi bude žao što ponekad nisam uključio diktafon i snimao delove telefonskih ili “uživo” razgovora sa Urošem Đurićem. Koliko je tu bilo njegovih rečenica, analiza… Njegovih dijagonala i iščitavanja mentaliteta ovog naroda ili kroz priču Petra Kočića, ili kada bi devedesetih godina rekao da je o stanju u društvu nepogrešivo saznavao listajući “Sportski žurnal”. Zato su i mnogi slušali “Sportski ritam srca” na Radiju B92 gde je sa kolegama privlačio i slušaoce koji nisu imali odgledano niti jedno poluvreme bilo kog sporta.
Svedok sam i njegove neverovatne omiljenosti u “praksi”. Očevi i sinovi u sačekušama za selfi i ulično titularenje “anđeo” koje je ostalo decenijama posle premijere “Mi nismo anđeli”. Umetnik sa radovima u prestižnim evropskim galerijama, za mnoge je zauvek ostao nosilac tog filmskog nadimka “anđeo”, ali i čovek koga obožavaju da slušaju i gledaju.
A svaki razgovor sa njim povuče neku vrstu rekapitulacije gde smo i šta smo.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
