Još od iskrivljenih perspektiva scenografije za Kabinet doktora Kaligarija, preko zle sudbine Nosferatua i zastrašujućih visina i nigdina Metropolisa, nemački ekspresionizam je elegantno preneo atmosferu gotske arhitekture i poezije na film.

U urbanim identitetima osamdesetih i devedesetih, transponovanje arhetipova koji počivaju od Igoa i Stokera preko Lugošija do Roberta Smita, postalo je recidiv reprezentacije gotske potkulture poslednjih četrdesetak godina.

Filmovi poput Gladi, Edvarda Makazorukog (Betmen), Vrane raskošno spajaju žudnju za večnim životom i večnom ljubavlju koja se gotovo uvek završi tragedijom. Međutim, tu su i savremene urbane egzistencijalističke kulise koje kod Antonionija predstavljaju moderni problem otuđenja.

U nabrojanim filmovima, samo se potvrđuje da su velike tragedije određene većom distorzijom prostora.