Još od iskrivljenih perspektiva scenografije za Kabinet doktora Kaligarija, preko zle sudbine Nosferatua i zastrašujućih visina i nigdina Metropolisa, nemački ekspresionizam je elegantno preneo atmosferu gotske arhitekture i poezije na film.
U urbanim identitetima osamdesetih i devedesetih, transponovanje arhetipova koji počivaju od Igoa i Stokera preko Lugošija do Roberta Smita, postalo je recidiv reprezentacije gotske potkulture poslednjih četrdesetak godina.
Filmovi poput Gladi, Edvarda Makazorukog (Betmen), Vrane raskošno spajaju žudnju za večnim životom i večnom ljubavlju koja se gotovo uvek završi tragedijom. Međutim, tu su i savremene urbane egzistencijalističke kulise koje kod Antonionija predstavljaju moderni problem otuđenja.
U nabrojanim filmovima, samo se potvrđuje da su velike tragedije određene većom distorzijom prostora.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
