Švajcarsko sklonište Georgija Gospodinova

Kritičari su “Vremensko sklonište” Georgija Gospodinova, ovogodišnjeg dobitnika Bukerove nagrade, najviše poredili s Orvelovom “1984” i ponekad s Prustovim romanima. Međutim, da bi bio samo Orvel, Gospodinov bi se morao odreći bar trećine svog romana u kojoj se velika distopijska priča o Evropi raspada na fragmente ličnih opservacija i bolno lirskih sećanja pripovedača. A da bi bio novi Prust, Gospodinov bi morao dekonstruisati roman, jer koliko god predstavljao intimnu potragu za izgubljenim vremenom, on je ogoljena ideološka panorama današnje Evrope i umetnički, a faktografski, galop kroz njenu strašnu istoriju.

Reenactment prošlosti

“Reenactment”, projekat povratka u odabranu prošlost, inicijalno je u romanu zamišljen kao terapija u jednoj “vremenskoj klinici” u Cirihu, koja uz pomoć rekvizita, tekstova, muzike, ali i mirisa i ukusa iz prošlosti treba obolelima od alchajmera da pomogne u očuvanju i povraćaju sposobnosti sećanja i govora. Ideja o takvoj terapiji postaje toliko popularna da je na kraju, u nedostatku svake vizije o boljoj budućnosti, preuzimaju čak i lideri evropskih zemalja; oni u demokratskom dogovoru raspisuju referendume u svojim državama na kojima građani odlučuju u koju “bolju” prošlu godinu ili deceniju žele da se vrate, odnosno, da je ponovo prožive. Ta je predstava (kao nostalgična mentalna slika, ali i kao pozorišni – a životni – performans, otud reenactment) u romanu ograničena prevashodno na aktuelne članice Evropske unije i Švajcarsku.

Tako se doslovno svaki čitalac “Vremenskog skloništa”, ako živi u EU ili u Švajcarskoj, neminovno određuje prema onome što je o njegovoj zemlji rečeno u romanu – a rečeno je mnogo toga. U brojnim intervjuima s autorom, skoro svaki sagovornik ga pita o svojoj zemlji, jer je Gospodinov ovim romanom uspeo da dirne svačiju, ako ne patriotsku, ono makar boravišnu žicu.