Kada je slučaj Vajnstin 2017. godine, nakon 11 godina ponovo u upotrebu uveo frazu #MeToo, feministkinje, odnosno žene širom sveta su mislile da je to početak kraja. Bile su (smo) ubeđene da je to – to, da će “padati” jedan po jedan prestupnik. Da će biti dovoljno da širom sveta žene kažu – “on” i da će tehnički sve biti gotovo. Naročito ako više žena koje se međusobno ne poznaju kažu “on”, a pritom misle na istog “njega”.
Mislile smo kada su u toj sezoni dodele nagrada glumice nosile crno i imale važne govore o neophodnosti da se priča, da se uvek i iznova priča o ženama koje su preživele nasilje. Da se snimaju filmovi o tim pričama. Da se snimaju filmovi o kojima će se pričati.
Sećam se Nikol Kidman u crnoj haljini koja dobija Zlatni globus za “Nevine laži” i koja svoje izlaganje završava rečima “Vau, moć žene”. I tu misli i na svoju žensku ekipu iz serije, ali misli i na sve one koje su tih meseci pričale. Od Alise Milano, Ešli Džad, Rouz Mekgouan, pa sve do Salme Hajek i Anđeline Džoli. Misli i na sve one druge, manje poznate žene (oko 80 njih) iz filmske industrije koje su ispričale svoj slučaj sa Harvijem Vajnstinom.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
