“Ko je spojio ova dva filma?” pitao je mladi gospodin pokušavajući da se izvuče iz svog reda i krene ka izlasku iz novotvorene Plave sale sveže renoviranog Sava centra u kome je 6. novembra otvorena jubilarna 20. “Slobodna zona”, festival čija je osnovna ideja, ako je verovati Vikipediji, bila da popularizuje angažovanu kinematografiju, onu koja nije deo uobičajenog bioskopskog repertoara.
Dva filma čiji je spoj komentarisao mladi (meni nepoznati) gospodin su kanski pobednici – “Anora” i “Čovjek koji nije mogao šutjeti”, a prikazani su obrnutim redosledom, dakle, prvo “Čovjek”, pa “Anora”.
“Čovjek koji nije mogao šutjeti” je najnoviji film Nebojše Slijepčevića, koga ovdašnja publika verovatno najbolje zna po ostvarnju “Srbenka”. I ovaj film, kao i “Srbenka” “upada” u onu, široj ciljnoj grupi sa svih strana i granica, ne tako omiljenu kategoriju “suočavanje s prošlošću”.
Mnogima je teška ta sintagma “suočavanje s prošlošću”. I to ne zbog tog velikog broja tih slova koja se pišu sa dijakritikama, čšć, već objektivno i životno teška.
“Suočavanje s prošlošću” nosi u sebi neobjektivno negativnu konotaciju iako suštinski ne predstavlja ništa negativno. Verovatno je problematična ta reč “suočavanje”, pa ljudi u tome vide neki potencijalni sukob ili nastavak ne tako potencijalnog, već vrlo izvesnog sukoba od pre 30 i kusur godina. Zato je engleski termin ove sintagme, “dealing with a past” čini se, mnogo tačniji. Jer on u sebi sadrži ne samo “suočavanje”, nego i reč “bavljenje”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
