O milosrđu, Šekspiru i vrtovima smrti: Brutalno je ovo mesto, Amerika

Sve eseje Rumene Bužarovske pročitajte OVDE.

Po još jednom sunčanom i vetrovitom danu polako se vozim pored moje srednje škole – Meklintok Haj. Ovog puta nisam sama, već sa prijateljicom Marinom, koja je doletela iz Konektikata kako bismo išle na malo putovanje na jug, ka Florensu, Bizbiju i Tumstounu. Razmišljamo i da posetimo zid na granici sa Meksikom i možda pešice pređemo u tu zemlju.

Marina i ja srele smo se na predavanjima iz novinarstva 1999, kada sam ja bila maturantkinja, a ona prva godina. Iako sam bila starija od nje, bila sam jezivo nesigurna i neuklopljena. Držala sam se na oholoj distanci, sa dugom kosom koja mi je oivičavala lice poput štita, i nadmeno se odnosila prema školskim drugovima, jer nisu negovali moj – tako sam smatrala – sofisticirani ukus. U još jednoj od onih učionica sa tepisima, toliko rashlađenih da su mi se dlake na rukama nakostrešile, Marina je slučajno sela ispred mene.

Kada nas je profesorka Gospođa O., sa imidžom čirlidersice, pitala da se predstavimo, naravno da sam pomenula da sam iz Makedonije, nadajući se da će mi svako pomoći da se prilagodim. No uprkos svoj svojoj nabusitosti, bila sam izgubljena. Bila sam izgubljena u moru đaka u tom savršenom krtičnjaku hodnika krcatih ormarićima u ledenim, bezličnim zgradama nazvanim “jedinice”, u školi velikoj kao vazduhoplovna baza.

Čim sam to izgovorila, Marina se okrenula i uputila mi bujicu pitanja o mojoj domovini. Niko nikada nije uradio ništa slično. Čak i kasnije, kada god bih pomenula odakle sam, jedini bi odgovor bio “Awesome!”. Razgovor se potom prebacuje na druge teme i moje poreklo se nikada više ne pomene. Ali Marina je očigledno bila iz drugačijeg kalupa. Već sa 14 godina čitala je Kucija i Saramaga. Dala mi je “Gospodara Sankt Peterburga”. Ja sam preporučila “Baltazara i Blimundu”.

Provele smo celu školsku godinu kao izgnanice, nasukane zajedno na naš odmor za ručak, kikoćući se prekrštenih nogu na tepihom prekrivenom hodniku podno mog ormarića, zajedno sa jednom učenicom na razmeni iz Francuske (za koju sam pretpostavljala da je sofisticirana isključivo zbog toga što je bila Francuskinja, pre nego što sam shvatila da nikada nije čula za Debisija, a kamoli za Satija), i sa Norom, bledom pijanistkinjom koja je obožavala da gleda “Pajtonovce”.

Nora je takođe bila na mojim časovima naprednog engleskog. U Americi, ukoliko ste pametni ili vaši roditelji žele da vas predstave pametnim, imate mogućnost da se prijavite za predmete napravljene po meri studenata što zapravo žele da prate ono što nastavnici govore; pa čak i da sede u normalnim redovima. Takvi predmeti nazivaju se “naprednim” ili “počasnim” (“advanced placement” ili “honors classes”). Kako bih prikrila svoju strašnu nesigurnost i osećaj da sam izgubljena u ne-toliko-predivnoj zemlji čuda, prijavila sam se na što sam više takvih časova mogla. Omiljeni mi je bio napredni engleski. Bio mi je to prvi čas svakog jutra i osnaživao me dovoljno da mogu da izguram ceo dan. Naša nastavnica, gospođa Tibert, podučavala nas je pisanju tako što nam je utuvljivala u glavu koliko je važno koncizno se izražavati, i to tako što je na marginama svakog pasusa pisala “Primeri! Primeri!”, ili zabranjujući nam da koristimo glagol “to be” više od tri puta u bilo kom zadatku. Kod nje smo morali na času da čitamo i Šekspira, naglas.

Marina i ja prisećamo se Keli, zvezde svih školskih predstava, dok prolazimo kraj zadnjeg ulaza u školu što se otvara prema ogromnom parkingu i vodi ka tribinama. Kažem Marini kako bi Keli uvek požurila da vidi šta ćemo čitati tog jutra i birala uloge koje su imale najviše replika. “Gospođo Tibert, mogu li ja da budem Dezdemona?”, pitala bi, sekući vazduh svojim nazalnim glasom. “Gospođo Tibert, mogu li ja da budem Jago?” Njeni izbori nisu zavisili od pola, samo od dužine.

“Hoćeš da stanemo i pogledamo?”, pita Marina, sa prstom na desnom migavcu. No odjednom me ophrva neki strah. “Bolje ne”, kažem. “Sigurna sam da nije ni dozvoljeno”, i ona se brzo složi, jer smo obe ubeđene da bi se, ako stupimo na tlo škole, upalio neki alarm – uprkos tome što je prolećni raspust i što na vidiku nema žive duše.

Ne kažem Marini kakav mi se scenario sve vreme vrzma po glavi – da će tu biti neki policajac, sa podignutim oružjem, i vikati na nas, “Izađite iz vozila sa podignutim rukama!”. Toliko je bilo pucnjava u školi u poslednje vreme da strahujem da bi čak i neki učtivi radnik obezbeđenja prvo potegao oružje. Marina ima tamnu kožu. Kada sam u srednjoj školi shvatila da se Marina smatra nekom manjinom iako je Amerikanka i ništa drugo, to me je šokiralo. Tek sada shvatam šta znači biti osoba druge boje kože u paranoičnoj državi krcatoj policijom. Malo me teši da bi nas moje bledilo zaštitilo. To, i činjenica da smo žene. Školske ubice u Americi, čini mi se, uglavnom su muškarci – ako ne i svi – i dominantno belci. Pa ipak, ne bismo da rizikujemo. Vozimo se dalje. Brutalno je ovo mesto, Amerika.

Stoj na glavi i Šekspir

Marina i ja nastavljamo da ćaskamo o Keli i setim se epizode kada smo čitali “Mletačkog trgovca”. Bio je petak i gospođa Tibert nam je zadala da za domaći zadatak naučimo Porcijin monolog o milosrđu.

Ako sam naučila jednu stvar o Amerikancima, to je da vole da dobiju nešto ekstra, neki “bonus” za bilo šta što urade, možda da se kompenzuje za skrivene i dodatne troškove. To je slučaj, na primer, sa bakšišem i vrednostima dobara i usluga koje kupuju.

“Gospođo Tibert?”, zacvilio je jedan učenik. “Ako to obavimo baš dobro, hoćemo li dobiti dodatne poene?”

Gospođa Tibert bila je izričito protiv te ideje. Ona je bila starija, energična žena od jedva pedesetak kilograma, sa deformisanom gornjom usnom koju je prekrivala crvenim karminom. “Nema šanse”, zarežala je.

“Ali molimo vas, gospođo Tibert”, ubacila se grupa učenika. “Molimo vas, dajte nam dodatne poene!”

“Daću vam dodatne poene ako izrecitujete to dubeći na glavi”, uzvratila je.

“Stvarno, gospođo Tibert?”, upitao je neko. “Dobićemo dodatne poene ako budemo stajali na glavi?”

Naša nastavnica pogledala nas je zaprepašćeno i na koncu rekla “Da”. Đaci su počeli da slave. Čas se završio i izleteli smo iz prostorije.

Mislila sam da je posredi neka bizarna američka pošalica koju nisam mogla da shvatim. Ali kada sam narednog ponedeljka ujutru ušla u učionicu, videla sam da su mnogi đaci poneli jastučiće sa svojih kauča. Jedno po jedno, postavili su jastučiće ispod crne table u središtu prostorije; gospođa Tibert je sedela za svojim stolom levo, gledajući ih kako dube na glavi i recituju Porcijin govor dok im krv ulazi u obraze, a gravitacija deformiše njihova prelepa tinejdžerska lica.

Vrlo mali broj nas sačuvao je minimum dostojanstva da izrecituje monolog za svojim stolovima, odbivši da budemo deo ovog apsurdnog spektakla. A on je postao još gori u trenutku kada je učenica po imenu Karla pokušala da napravi stoj na glavi, ali je stalno padala. Lice joj je sa svakim neuspešnim pokušajem bilo sve crvenije i crvenije. Ruke su počele da joj se tresu. Gospođa Tibert nežno joj je rekla da prestane, ali Karla je tvrdila da će uspeti; padala je, sve brže i brže, sa zadnjicom koja bi lupila na površinu. Na koncu, gospođa Tibert kazala je Karli da će dobiti dodatne poene bez stoja na glavi, time pokazavši upravo tu vrlinu o kojoj smo učili: milosrđe. Karla je pala na kolena i bezvoljno izrecitovala govor, staklastih očiju uprtih u pod, sa glavom umorno naherenom na jednu stranu:

Milosrđe po biti nije prisiljavanje;

Rominja ono kao što na tle rominja blaga kišica s nebesa.

I dvogubi je ono blagoslov;

Blagoslov i za onog koji daje, i onog koji prima;

Moć je ono ponajmoćnija i u najmoćnijeg;

Na prestolu je vladaocu dika više no kruna:

Žezlo kraljevo kazuje snagu moći svetovne,

Ono je znamen strahopoštovanja i veličanstva njime oličenih,

Sadrži strah i trepet pred monarhom;

A milosrđe stoji iznad ove skiptarske sile;

Ono presto svoj ima u samom srcu kraljeva,

Ono je znamen Boga živoga,

Pa vlast zemaljska najviše božanskoj

Naliči moći kada milosrđe začini pravdu.*

(* Prevod: Velimir Živojinović)

“Tamo ubijaju ljude”

Uvek me zaprepasti koliko malo milosrđa vidim u Americi. Sećam se dečaka po imenu Toni, iz moje osnovne škole u Tempiju. Čak i sada, trideset godina kasnije, kad god ga se setim, kroz mene prostruji jeza sastavljena od bola i krivice. Toni je bio gojazni albino dečak sa naočarima debelim kao dno pivske flaše. Morao je da drži knjige tri centimentra ispred lica da bi mogao išta da vidi, i niko u čitavoj školi nije nikada razgovarao sa njim. Jednog dana, kada ga je porodica pokupila posle škole, videla sam da su Amerikanci meksičkog porekla, što je samo doprinelo tuzi koju sam osećala zbog njega: bio je dvostruko različit.

Nekoliko godina kasnije, kada sam se vratila u Arizonu i počela da pohađam Meklintok, opet sam ga videla. I dalje je bio autsajder kao nekada, i dalje je pokušavao da zauzme što je manje moguće prostora, povlačeći se u kutove hodnika ili učionica, niko sa njim nije razgovarao, uvek je bio tako vidljivo isključen. Bilo je i druge dece iste sudbine, dece koju je sistem ignorisao, koju su druga deca ostrakizovala, koja su bila kažnjena samo zato što se nisu uklapala.

Oklevam da ispričam Marini za Tonija, zbog tuge i krivice što me ophrvaju kad god pomislim na njega. Umesto toga, pričamo o našem zajedničkom prijatelju Šonu, još jednom izopšteniku sa kojim smo se sprijateljile. Prvi put sam videla Šona na naprednom času američke istorije, jeo je paradajz kao da je jabuka, prekrštenih nogu u dokolenicama. Bio je mešovitog porekla (“mama je crna, ćale beo”, rekao mi je jednom) i sasvim očigledno gej, što je činjenica zbog koje su ga teško kinjili i zbog koje je osećao bes, toliko besa da smo Marina i ja strahovale kako će jednog dana zapucati u školi. Ali nije imao u sebi taj bolesni gnev, već sirov humor kojim je zatomljavao bol.

Godinama kasnije, Marina mi je ispričala kako je on išao u Meksiko na neki erotični randevu, i vozio je iza kamiona krcatog “toi-toijima” kada se kamion zaustavio tako naglo da su se toaleti prosuli na njegov automobil i okupali ga govnima (kad god nanovo pričam ovo, on vozi kabriolet). Onda je tužio kompaniju i dobio gomilu novca. Sada, dvadeset godina docnije, Marina tvrdi da se ne seća te priče. Valjda tako radi sećanje. Smejemo se, nadajući se da je Šon bezobrazno bogat i srećan.

Meklintok je bio težak i nemilosrdan, baš kao i cela Arizona. Postojao je u njemu neki element Divljeg zapada, otelovljen u sveprisutnoj tituli “šerifa”, koja je Evropljanima uvek zvučala čudno – zar dosad nismo svi stigli do gradonačelnika i predsednika? I kao da je hteo da potvrdi moje reči, postojao je taj strašno brutalni šerif po imenu Džo Arpajo koji je sve donedavno vladao okrugom Marikopa, u kojem je smešten Finiks, i koji je pojam okrutnog-i-neobičnog-kažnjavanja podigao u neslućene visine, time što je terao muške zatvorenike da nose roze donji veš i da se tuširaju sa roze peškirima.

Marina i ja smo na ovom putovanju često pričale o milosrđu i kažnjavanju, jer mi je pre nekoliko meseci predložila da pročitam knjigu “Random Family” Edrijen Nikol Leblank, srceparajuću storiju o životu jedne porodice u Bronksu devedesetih. Ta mi je knjiga promenila pogled na svet i dirnula me onako kako fikcija odavno nije uspevala, sa tragično realnim prikazom toga da milosrđe i razumevanje nikada nisu rezervisani za siromašne i neprivilegovane. Marinu je knjiga toliko pomerila da je počela volonterski da radi u zatvorskom sistemu, kako bi ga upoznala i iznutra.

Kasnije te nedelje, u Bizbiju, dok smo se švrćkale glavnom ulicom, videle smo par okovanih zatvorenika. Dvojica čuvara debelih vratova u vojničko-zelenim uniformama vodili su ih ka belom kombiju zatamnjenih stakala. Obojica čuvara bili su belci. Zatvorenici su imali lisice na rukama i na gležnjevima i jedva su mogli da hodaju, ali nas je zaprepastilo što su nosili crveno-bele uniforme na pruge, kao da su ispali iz “Looney Tunes” crtaća. Jedan crn, drugi beo. U ovom pustinjskom krajoliku netaknutog plavog neba i ogoljenih planina, taj je prizor bio i nadrealan i strašan. Marina mi kaže da oni verovatno obavljaju neki fizički rad, poput čišćenja ulica ili oluka, i da za to dobijaju siću.

Marina i ja stigle smo u Bizbi preko Florensa, malog grada u središtu ogromnog prostranstva čolasa, saguara i opuncije. Išle smo da posetimo našu drugaricu Nensi i njenog supruga Majka. Plan je da prespavamo tamo i da potom sa Nensi krenemo na put: Bizbi, pa Tumstoun. Nensi je godinama živela u pustinji, u kupolastoj kući koju je sagradio njen suprug. Nalazi se na prašnjavom putu koji je i Google Maps tek nedavno uspeo da nađe. Njene najbliže komšije žive stotinama metara daleko. Nensi nas upozorava da pazimo gde stajemo kada krenemo u njenu travnatu baštu da vidimo loptasti kaktus; sve je toplije, i zvečarke su verovatno tu. Nensi s vremena na vreme ponekoj odrubi glavu lopatom, ali je pumparica mnogo bolja.

Ne nudi nam da nas povede u obilazak grada, jer se nema šta obići. Na putu do Bizbija narednog dana, vozimo se kroz Florens. Prolazimo pored ogromnog kompleksa četvrtastih, niskih zgrada iza visoke ograde s bodljikavom žicom. “To je državni zatvor”, kaže Nensi. “Vidite ono tamo?”, pokazuje prstom kroz prozor ka jednom bloku u daljini. “Tamo ubijaju ljude.”

Nikada nisam prolazila pored mesta na kojem redovno ubijaju ljude. Pretpostavljam da bi trebalo nešto da osetim, ali nije tako. Možda samo neverica. Ali onda nam Nensi kaže da ovo nije jedini zatvor u Florensu. Zapravo, ima ih više. Kao da zatvori rađaju zatvore, poput pečurki, posebno u ovim pustinjskim prostranstvima punim ničega. Nekoliko nedelja kasnije, videću isti fenomen u Džordžiji i u severnoj Floridi: vrtovi smrti koje je napravio čovek.