S godinama ljudi stare s manjom uvređenošću. Vreme je neumitno, kao gong na kraju runde. Sylvester Stallone nikada se nije pomirio sa njim, ali je još od 1976. imao foru da to sakrije. Nije dozvoljavao Rockyu da omatori kao svi pošteni bokserski veterani – sa migrenama, kataraktom i pomerenim očnim dnom, devijacijom nosa i povremenim zujanjem u ušima. Gurao ga je u ring i nove epizode dokazivanja sebi i svetu da prolaznost može da se pobedi.
A onda je izašao treći deo Creed serijala i Slay i Rocky saznali su da vreme još niko nije pobedio, na teži način. Bilo bi lakše da je italijanski pastuv umro kao Apollo Creed u ringu, ili kao njegov prvi trener Mickey pored ringa. Bilo bi lakše i da ga je Tommy Gun zauvek uspavao u haustoru i da nije preživeo rak onda kada ga je ophrvao na početku novog serijala.
Ovako je samo nestao, obrisan, kao da nije ni postojao. Morao je, izgleda, sa druge strane da bude jedan Creed. I moralo je na bodove. Da se precrtaju stare teze.
Ovo je priča o najboljoj bokserskoj storiji, o omiljenom autsajderu i svim promenama američkog sna. Priča koju nije poremetilo ni to što je u njenom epicentru bio, da se ne lažemo, jako loš bokser.
Italian stallion, from Philly…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
