U našoj kući se znao red. Nema španskih serija, nema “mnogo loše muzike”, a ostale serije – američke, italijanske i francuske – moguće je gledati samo kada se uradi zadaća ili kada se uradi ma šta konstruktivno, lepo i dobro. Uveravam vas, na mom ukusu su moji roditelji temeljno radili sve dok sav taj trud nije pokvarila jedna devojčica iz kraja koja je šestogodišnju mene, jedne zimske večeri 2004. godine, upitala da li gledam “Vilu Mariju”, novu hrvatsku telenovelu.
Kako sam bila jako mala i kako nisam znala da vila znači i kuća, a ne samo vrsta mitološkog bića, otišla sam mami sva uzbuđena i upitala je da li mogu da gledam tu seriju u kojoj se pojavljuje vila Marija, koja mora da je lepa i ima vilinsku haljinu, poput dobre veštice Glinde u “Čarobnjaku iz Oza”.
Iz ne znam kog razloga, valjda zato što je smatrala da to ne može biti “baš tako loše kao španske serije”, mama mi je dopustila da gledam ovu sapunicu koja je zbog broja epizoda sigurno trajala preko pola godine, a ja sam bila veoma srećna, čak i kad sam saznala da tu nema nikakvih vila, već samo nekakva kuća u Opatiji.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
