“Sad je ponovo za stolom, na trenutak nepokretan. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa kaputa duge listove kockaste hartije i položio ih na novine…
… Ali taj ga koncept mami, uprkos snažnoj želji da ga prinese plamenu i da legne da spava. Ipak mu se ne da da sve to baci u vatru, sad kada je već načinio prvi korak i oteo od praznine tih nekoliko stranica. Bez obzira na trenutnu klonulost i sumnju, u njemu se javi, na granici saznanja, slutnja da možda taj mali isečak porodične istorije, ta kratka hronika, nosi u sebi snagu onih letopisa koji kada iziđu na svetlost dana, posle dugog niza godina, ili čak milenija, postaju svedočanstvo vremena (i tu je nevažno o kom je čoveku bila reč), poput fragmenata rukopisa nađenih u Mrtvom moru ili u razvalinama hramova ili na zidovima tamnica.”
– Danilo Kiš, Peščanik
Vlažno jesenje veče u Parizu 1982. Ponovo smo kod Termačića, Franje i Svetlane. Kao i uvek, internacionalno društvo sastavljeno od desetak umetnika, intelektualaca u polutami razmenjuje misli i životne teme uz sireve i vino. Danilo i ja sedimo jedan pored drugog, kao i nekoliko nedelja pre toga kada smo se i upoznali na istom mestu. Moje divljenje prema njemu pretvorilo se u trenu u duboko prijateljstvo kada je svirajući gitaru gotovo nemarno dobacio da “ovaj mali sve razume i sve zna”. U narednom trenutku smo pričali o knjigama i pristupu mlade generacije književnosti uopšte.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
