“Sad je ponovo za stolom, na trenutak nepokretan. Izvadio je iz unutrašnjeg džepa kaputa duge listove kockaste hartije i položio ih na novine…
… Ali taj ga koncept mami, uprkos snažnoj želji da ga prinese plamenu i da legne da spava. Ipak mu se ne da da sve to baci u vatru, sad kada je već načinio prvi korak i oteo od praznine tih nekoliko stranica. Bez obzira na trenutnu klonulost i sumnju, u njemu se javi, na granici saznanja, slutnja da možda taj mali isečak porodične istorije, ta kratka hronika, nosi u sebi snagu onih letopisa koji kada iziđu na svetlost dana, posle dugog niza godina, ili čak milenija, postaju svedočanstvo vremena (i tu je nevažno o kom je čoveku bila reč), poput fragmenata rukopisa nađenih u Mrtvom moru ili u razvalinama hramova ili na zidovima tamnica.”
– Danilo Kiš, Peščanik
Vlažno jesenje veče u Parizu 1982. Ponovo smo kod Termačića, Franje i Svetlane. Kao i uvek, internacionalno društvo sastavljeno od desetak umetnika, intelektualaca u polutami razmenjuje misli i životne teme uz sireve i vino. Danilo i ja sedimo jedan pored drugog, kao i nekoliko nedelja pre toga kada smo se i upoznali na istom mestu. Moje divljenje prema njemu pretvorilo se u trenu u duboko prijateljstvo kada je svirajući gitaru gotovo nemarno dobacio da “ovaj mali sve razume i sve zna”. U narednom trenutku smo pričali o knjigama i pristupu mlade generacije književnosti uopšte.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
