Živimo u Zlatnom dobu korejske televizije. Ili na početku istog. Pišući nedavno na svom blogu o novoj seriji Apple TV+, “Franklin”, shvatio sam da ne postoji nijedan jedini razlog da se duže zadržavam nad biografskom dramatizacijom toga kako je Franklin primilio Francuze da mu se pridruže u ratu protiv Engleza i time omogućio nezavisnost i de facto nastanak Sjedinjenih američkih država.
Amerika odavno nije “city on the hill” u očima ostatka sveta i njeno uporno bavljenje samom sobom, a na predviđenu radost celog sveta, smrdi na samozadovoljštinu, gubitak kompasa i generalnu zastarelost.
Ako je nekada Oliver Stone i umeo da nas uzbudi trileroznim raspravama o JFK-u i Nixonu, ova nova ostvarenja su bledi i neinventivni pokušaji da se izromansiraju i manje zanimljive epizode iz njihove istorije. Ja imam nepunih 49 godina i to me ič više ne zanima. A zamislite kako se tek oseća i kako razmišlja osoba dvostruko mlađa od mene.
Koreja u naš zapadnoevropski svet svakako donosi neku egzotičnost koja prožima sve aspekte njene prezentacije – od tradicije, kulture, preko toga kako funkcioniše normalan život, kako funkcionišu muškarci i žene, kako funkcionišu porodice, pa sve do njene istorije o kojoj svakako ne znamo mnogo, ili ništa. Dakle, Koreja je gotovi, novi, vrli svet koji tek treba osvojiti.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
