O neuspelom pokušaju da se ponovo zapali Rim

U svom tekstu o pretposlednjem filmu Paola Sorrentina, “Parthenope”, poželeo sam Sorrentinu da se “vrati u Rim”. I on me je poslušao.

“La Grazia”, novi film Paola Sorrentina, koji je imao premijeru na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu, gde je Toni Servillo osvojio i nagradu za najboljeg glumca, sedma je po redu, ako sam dobro izbrojao, saradnja ova dva umetnika. Fellini i Marcello su zajedno radili pet puta, šest ako računate i Marcellovo provirivanje u restauriranoj verziji “Fellini’s Roma”.

Plodne saradnje reditelja i glumaca stare su koliko i film. Većina velikih reditelja imala je svoja glumačka alter ega i preko njih reflektovala sebe na teme i probleme kojima su se bavili. U slučaju Sorrentina i Servilla, ovaj drugi, jedanaest godina stariji, dejstvuje skoro kao očinska figura, neko u koga Sorrentino neometano ubacuje svoja “starmala” razmišljanja i filozofske ideje, a onda ga, sa skoro dečjom naivnošću prepušta nefiltriranom doživljaju sveta. Sorrentinov Servillo je dečak koji ne zna da je u telu pedesetogodišnjaka.

A to vam je i ugao iz koga Sorrentino gleda na svet u svim svojim filmovima.

Meni su Fellini i Sorrentino neodvojivi, i mislim da se i za Fellinija može reći nešto slično. Jedino što bi on verovatno insistirao da je taj pedesetogodišnjak i nekakav plejboj. Makar u pokušaju.

Druga stvar koja povezuje ova dva autora jesu dve dominantne teme koje, čini mi se, prožimaju sve njihove filmove, i negde je jedna bivala dominantna u odnosu na drugu, a negde su se do poslednjeg kadra borile za prevlast. A to su: ljubav i dekadencija.

I Felliniju i Sorrentinu žene u filmovima igraju važne uloge, uvek podeljene u dva prepoznatljiva “italijanska tabora” – one koji bi muškarcima mogle da budu majke i one koje su predmet neutoljive muške čežnje. Ove prve postaju ove druge u trenutku kada se, iznenadno ili tragično, upokoje. Kao što je to, možda, slučaj u filmu “La Grazia”.

Kada je dekadencija u pitanju, Fellini se “zadovoljavao” time da ostane u rejonu intelektualne, umetničke i buržoaske elite. Njihov materijalni status možda i nije bio toliko merodavan, koliko njihova spremnost da posrnu i padnu zarad karnalnih zadovoljstava. Svaki put, ili samo jednom, i to u prilikama kada niko drugi ne bi.