Balada o bubnjarima

Mnogima od nas se čini da su po nečemu posebni i jedinstveni. Neki misle da su se u tome što smatraju svojom osobenošću i darom ostvarili, a oni drugi imaju utisak da se nisu dovoljno iskazali i da neki svoj talenat nisu uspeli da prikažu na način koji će biti upamćen. Što se mene tiče, u svojoj profesiji univerzitetskog profesora Sociologije kulture (Sociokulturne antropologije, Sociologije filmske komunikacije, Pop i rok kulture i Kič kulture) bez lažne skromnosti mislim da sam iskazao i više od onoga što se od mene očekivalo.

U svom esnafu svakako nisam anonimus, pogotovu što sam stvarao u Nišu i bio udaljen od svetlosti velegrada kakav je Beograd. Objavio sam veliki broj naučnih radova iz datih oblasti, a jedna knjiga mi je u Bratislavi integralno prevedena na slovački. Ostavljam javnosti, naročito stručnoj, da proceni njihov domet i naučni kvalitet. Nezavisno od toga šta će drugi reći, smatram da sam se u profesionalnom smislu ostvario onoliko koliko su mi okolnosti dozvoljavale.

Međutim, ovom prilikom želim da pišem o nečem sasvim drugom – mojoj privrženosti rok muzici i seti koja me obuzima kad znam da sam u toj oblasti ostao neostvaren. Vraćam se u prošlost, svoje tinejdžersko doba, šezdesete i početak sedamdesetih.

Otkad sam čuo magične zvuke električne gitare Šedouza i vokale Tomija Stila, Klifa Ričarda, Čaka Berija, Fetsa Domina, Elvisa Prislija, Bila Hejlija i mnogih drugih, ja sam ostao večiti zaljubljenik u rokenrol. Ali, posebno sam bio opsednut instrumentom bez koga se rokenrol ne može zamisliti. Bubnjevi. Ovo je moj lament nad bubnjevima.