Ničega novog nema u ovoj priči. Štaviše, o ovoj temi se već bezbroj puta pričalo, kako ovde, tako i u drugim državama, a bavile su se njome i mnoge TV emisije i dokumentarci. Međutim, svaki put kada bi se o njoj i zapodenuo neki razgovor, sve ispričano brzo bi se zaboravilo. Bilo kako bilo, ova priča od ogromne je važnosti za Srbiju (naročito za Hrvatsku), jer je ovo priča o nekim od najvećih dragulja Narodnog muzeja u Beogradu, njihovom, nazovimo to tako, “problematičnom” poreklu i povezanosti s nacističkim nasleđem.
Srbija je sada potpuno zahvaćena procesom globalizacije i zbog toga mora biti svesna da za gorenavedene probleme globalizovani svet baš i nema razumevanja. Pogledajte, recimo, kako se samo Britanski muzej bori za svoj imidž i ugled kada se pokrene pitanje o tome kako je stekao neke od svojih najznamenitijih eksponata, pogledajte samo kako se to radi u svim većim svetskim muzejima.
Bitno je razumeti da kada bi Luvr ili Metropoliten bili prinuđeni da se odreknu nekog od svojih “dragulja”, oni bi to još nekako i preživeli. Ali kada bi Narodni muzej Beograda morao to da uradi, on ne samo da bi pretrpeo ogroman udarac, već bi verovatno i bio potpuno uništen. A Srbija nema politički kapital koji bi joj poslužio za odolevanje spoljnim pritiscima. Nikakav Putin se neće umešati kako bi Beogradu pomogao da u svom muzeju zadrži slike italijanskih renesansnih slikara.
Kada se sve te problematične dragocenosti Narodnog muzeja vrate tamo gde pripadaju – a to će se gotovo sigurno u nekom trenutku desiti – Srbija ne samo da će izgubiti jedno od najvećih uporišta svoje umetničke slave, već će i biti odgovorna što toj katastrofi ranije nije pokušala da stane na put.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
