Ničega novog nema u ovoj priči. Štaviše, o ovoj temi se već bezbroj puta pričalo, kako ovde, tako i u drugim državama, a bavile su se njome i mnoge TV emisije i dokumentarci. Međutim, svaki put kada bi se o njoj i zapodenuo neki razgovor, sve ispričano brzo bi se zaboravilo. Bilo kako bilo, ova priča od ogromne je važnosti za Srbiju (naročito za Hrvatsku), jer je ovo priča o nekim od najvećih dragulja Narodnog muzeja u Beogradu, njihovom, nazovimo to tako, “problematičnom” poreklu i povezanosti s nacističkim nasleđem.
Srbija je sada potpuno zahvaćena procesom globalizacije i zbog toga mora biti svesna da za gorenavedene probleme globalizovani svet baš i nema razumevanja. Pogledajte, recimo, kako se samo Britanski muzej bori za svoj imidž i ugled kada se pokrene pitanje o tome kako je stekao neke od svojih najznamenitijih eksponata, pogledajte samo kako se to radi u svim većim svetskim muzejima.
Bitno je razumeti da kada bi Luvr ili Metropoliten bili prinuđeni da se odreknu nekog od svojih “dragulja”, oni bi to još nekako i preživeli. Ali kada bi Narodni muzej Beograda morao to da uradi, on ne samo da bi pretrpeo ogroman udarac, već bi verovatno i bio potpuno uništen. A Srbija nema politički kapital koji bi joj poslužio za odolevanje spoljnim pritiscima. Nikakav Putin se neće umešati kako bi Beogradu pomogao da u svom muzeju zadrži slike italijanskih renesansnih slikara.
Kada se sve te problematične dragocenosti Narodnog muzeja vrate tamo gde pripadaju – a to će se gotovo sigurno u nekom trenutku desiti – Srbija ne samo da će izgubiti jedno od najvećih uporišta svoje umetničke slave, već će i biti odgovorna što toj katastrofi ranije nije pokušala da stane na put.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
