Ima jedna pesma makedonskog sastava „Denny te chuva“ koja otkriva suštinu našeg postojanja – „Kako malo nam je potrebno da bi bili sretni…“
Široj javnosti, onoj u regionu, nije poznata ni pesma ni sastav, koji više i ne postoji. I u tome je poenta. Živimo jedni pored drugih, delimo mnogo toga zajedničkog, a opet, neke se barikade teško probijaju.
Nije Bregović napamet pričao kada se ’83, nakon pesme na albanskom, sa albuma „Uspavanka za Radmilu M.“, snimljenog u Skoplju, „pravdao“ rečima: „Kada živimo zajedno, red je da naučimo i neku reč na njihovom jeziku.“
Kada me prijatelji iz okoline pitaju šta se to dešava u zemlji gde večno sunce sja, odgovorim citatom „dremež i dosada“ iz pesme grupe Arhangel „Uber Makedonishe“…
„Дремеж и досада
посилни од дрога, baby
купен мир и тишина
пострашни од војна, maybe…”
NadMakedonac, zaglibljen u balkanskoj kaljuzi između Severa i Juga, čeka svog Godoa. Čeka da se nešto pokrene, čeka stvari da se promene… Kao Bajaga u pesmi „Grad“…
Neki nisu hteli da čekaju, pa su otišli iz ove žabokrečine, tamo gde se nešto događa… Sa bugarskim pasošem u džepu, iako Bugari zasada nemaju prolaz u makedonski ustav.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
