Mišel Uelbek: Hronika dobrovoljne poništenosti

Decembar 2024 – februar 2025.

Ne, Veljko, nisam se naljutio, nije to razlog za to što ne šaljem tekst u dogovorenom roku, a taman sam sa prethodne dve „uspješnice” zagrejao tastaturu, a i srca probirljive publike Velikih priča. Jesu prethodne dve ličnosti bile izazovne i pogodne za skribomansko razmahivanje proštepano prolapsima ličnog, jesu bile inspirativne i pogodne za metafore i parabole o savremenom svetu i našoj sve nejasnijoj ulozi u njemu, ali ipak je ovaj o kome sada (pokušavam da) pišem priča za sebe i najposebniji u dugom nizu posebnih.

Nije razlog za odlaganje ovog sočinjenija (mada bi lako bilo na to se vaditi) u studentskoj demonstraciji slobode sa kojom mi, znatno stariji, nismo sigurni šta bismo ovih dana. Nije ni prerani odlazak onog što je o knjigama ali i o nama najbolje pisao na našim jezicima. To me je čak posramilo jer je moj genijalni prijatelj iako godinama bolestan, redovno isporučivao vrhunske tekstove. Zec leži u grmu nesposobnosti da se odredi sa koje strane prići temi (čuj temi!).

Naravno da značaj umetnika, a naročito onih koji se izražavaju pišući, mnogo duguje kvalitetu onoga što ostaje iza njih. Takođe, posedovanje autentičnog „glasa”, stila koji već posle nekoliko pasusa upućenom čitaocu govori s kim ima posla, gotovo je podjednako važno. I nije da naš današnji protagonista ne baštini te vrline. Međutim, ono po čemu se izdvojio jeste tematizacija neuralgičnih tačaka savremenog sveta prelomljena kroz prizme života junaka svojih romana.