Niko nije znao da je Mira bolesna. Saznaću tog dana da je samo njih petoro, njenih najbližih, bilo upućeno u njeno teško stanje. Reći će mi jedan od tih bližih da je sve to krenulo u avgustu 2020. Taj užas, za mnoge apsurdan da tako velika žena strada od nečeg tako malog kao što je komarac.
Reći će naš zajednički prijatelj da taj njen život, i odrastanje, i ogromna karijera, pa progon, pa nova zemlja, pa velika karijera, i na kraju da stradaš od insekta i to u Americi gde misliš da je moguće pasti od svega ali ne od živog bića koje nije čovek.
Ono što mi pada na pamet je da smo se za tako kratko vreme oprostili od tri velike glumice koje su nosile životnu etiketu “jugoslovenske”. Godine 2019. preminula je Milena Dravić i ona je u tom oproštaju ujedinila čitav ex YU prostor. Naredne godine otišla je Neda Arnerić i tu je region ispisao fajront zajedničke jugoslovenske mladosti i prošlosti.
Činilo se da su to, u tužnom inventaru zajedništva, poslednja dva lica koja su uvezala Kranj i Kumanovo. Ali onda, u danima opraštanja od Mire Furlan, videli smo da je zapravo i ona simbol te “poslednje mladosti Jugoslavije”, taj randevu sa odrastanjem uz velike filmove i predstave, novi talas i albume, koje je onda naglo prekinuto gusenicama tenkova, rafalima, krvlju, a pre toga odbacivanjem, isterivanjem iz pozorišta, zemlje, grada.
Mira Furlan je taj dvojaki simbol, i zajedništva i krvavog fajronta. Ta radost života i ateriranje u sav mrak.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
