Sa konceptom „Love Islanda“ upoznala sam se tek letos, iako sam oduvek volela da gledam rijaliti programe. Pokazala mi ga je drugarica iz SAD i malo mi je trebalo da ukačim one glavne stvari koje čine zadovoljstvo gledanja programa potpunijim: intrige, spletke i nepredvidive završetke.
Vila u američkoj verziji šoua, magična i bogata kao princeza u zlatu, negde na Karibima, predstavljala je za učesnike, ali i za gledaoce, jednu vrstu dvora. Tamo niko nije radio i usled toga, isto kao u vreme francuske aristokratije, svi su imali pune ruke posla sa… pa, viškom zadovoljstva. Obest, bahatost, ljubomora i osveta ubrzo su krenule da prate učesnike, i mic po mic, od nekada pribranih ljudi, postajali su sve impulsivniji i sve željniji svega.
Zaista, „Love Island“ me je podsećao mnogo više na knjigu Šoderlo de Lakloa o dvorskim intrigama nego na dosadni rijaliti format u kom učesnici sede i bleje po kući.
Ali, ostavimo to po strani, ja rijaliti volim i na njemu sam odrasla (pisala sam već o tome), te nije ni čudo što mi se od njega priviđaju klasici svetske književnosti. Hajde da se mi vratimo na temu.
Dakle, počela sam da pratim američki „Love Island“ letos, ali sam ubrzo prestala da ga gledam. Kao prvo, mislila sam da je potpuno uzaludno da gubim svoje vreme na epizode koje izlaze baš svaki dan. Stvarno, svaki dan. Hajde jednom nedeljno. Ali ko je do te mere besposlen?
Jer znala sam da, ako krenem da gledam baš svaki dan, obuzeće me potpuna groznica gledanja, gde ću sve svoje lepe trenutke u životu krasti i poklanjati rijaliti TV-u. Ipak, nije mi bilo svejedno kad sam čula da izlazi „naš“ Love Island – „Love Island, Adria“!
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
